Двадесетог јула 1988. на путу Трпеза - Клокот код Витине, усред бела дана, око пола три, непознати Шиптар напао је и покушао да силује Српкињу Н. С. (21 годину), иначе медицинску сестру из Витине. Она се враћала с посла из села Трпезе где ради и на њу је изненада из кукурузишта, са ножем у руци, насрнуо непознати силеџија. Иако повређена ножем нападача, она је некако успела да се отргне и побегне у Клокот (српско насеље). - Сутрадан увече (22. јула) окупило се у центру Витине око 2.000 Срба из тог места и околине на протестни збор, на који нико од позваних општинских функционера није дошао.

Најстарији грађанин Косовске Витине, чика Живко Денић, говорио је то вече и навео многобројне случајеве силовања и напада на Српкиње и Србе у том крају, нарочито од 1982. године. Као најдрастичнији случај поменуо је силовање 9-годишње девојчице из села Житиња (октобра 1983), па старице од 75 година из села Трпезе, чија се породица одмах затим иселила; па рањавање српског младића из Новог Села од стране унука познатог балисте Хисена Трпезе, и тако редом даље. Затим је Радосав Вукашиновић из Кабаша рекао: "И мене је задесила тешка несрећа. На моју ћерку су, пре 2 године, насрнули наставници албанске народности и покушали да је силују. Земља ми је одузета надгробни споменици предака поломљени. Шта још треба да ми се деси па да се каже да је у питању притисак албанских националиста и сепаратиста. Једни ми нападају ћерку, други жену, а трећи ме питају хоћу ли да продам имање. Од 140 српских домаћинстава у Кабашу остало је свега двадесетак домова. И ми, који смо остали, служимо као таоци". - Борац Савета Стојменовић рекла је: "Слободу смо платили крвљу и великим бројем жртава (српских), чије кости труну, а њихови потомци и родбина још стрепе за своје животе. Неправда ме убија и душу ми потреса. Девојка коју су покушали да силују путовала је по 10 км. дневно да лечи људе, а ево како јој се узвраћа. Натчовечанским мукама, сва изгребана и у крви, она је успела да сачува своју част и побегне од напасника". - На све то додао је Драган Попчевић и ово: "Када власти и открију виновника, онда га прогласе лудим! Али, и поред свега тога, ми ипак нећемо оставити Косово, јер је ово наша постојбина". ("Јединство", 22. и 23. јула 1988).

(ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ)

‼️☦️Апел Епархије рашко-призренске: Кад наш народ страда, Црква има дужност да дигне глас

…..Зато апелујемо на наш народ да у овим тренуцима покаже достојанство, храброст, снагу, народно јединство и трпљење. Вековима смо управо на овим еванђелским принципима и верности Богу и нашем светосавском предању сачували и веру, и језик и своје име и сећање, окупљајући се у нашим светињама, остајући верни завету Светога Кнеза Лазара који је од универзалног значаја за све у свету – „да је за малена земаљско царство, а небеско од сада и довека“. Ово није само обична фраза, већ дубока истина. Прошла су многа царства али Црква Христова коју чине њен народ са свештенством и монаштвом остала је и опстала и дан данас се Његово име слави широм света. 

Зато у овој ситуацији не смемо да будемо малодушни. Не смемо да допустимо да будемо застрашени, јер свако насиље долази из страха и несигурности, сваки страх и брига из недостатка вере у Бога. Духовно најмудрији људи овога света никада нису показивали насиље већ су својом мудрошћу и добротом према свима задобијали друге и зато су упамћени у историји. Зато је овакво арогантно понашање власти у Приштини израз пре свега кукавичлука и слепе мржње, јер лако је спроводити терор над онима који нису заштићени и који на Косову и Метохији живе као живи таоци.

Управо стога не смемо да попустимо пред уценама, ваћ да се за своја права боримо мирно, достојанствено, остајући пре свега одани Богу и привржени овом чудесном простору, где вековима живимо и опстајемо. Сетимо се само терора који је вршен над нашим народом у време претходних векова османске власти али и храбрости нашег народа који је и поред свих тешкоћа остајао као свој на своме и није напуштао родни крај, своје светиње, своја гробља. Господ нас учи да се молимо за оне који нас прогоне и чине зло, а да на мржњу не одговарамо мржњом и насиљем. 

Наш народ треба и мора да зна да су се мењале многе власти на овом простору али да је са њим била и остала његова Црква као ткиво које све нас заједно обједињује и држи као Тело Христово, што Црква и јесте. Зато у свим овим тешкоћама позивамо наш народ да уз своју Цркву, као верна деца Светог Саве, Светог Кнеза Лазара, бројних светитеља који су просијали и живели на Косову и Метохији очувамо и сачувамо присебност, мир и чврсто поверење у Бога да нас неће оставити. Са таквом вером неће нас поразити ниједна сила овог света, а казна онима који чине зло и неправду је увек у Божијој руци.

Стално се, зато браћо и сестре, присећајмо молитвених прозби нашег светог Патријарха Павла који је у своје време прогона наше Цркве и сам носио крст са својим верним народом на Косову и Метохији као Епископ рашко-призренски и молио се Господу:

„Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе ти нам ружи руку своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине твоје, и не допусти да буде због неправде наше или мржње према било коме. Исто тако се молимо и за непријатеље, да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим, да нам не руше храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења.“

На Божић 1993. крвави исламски џихад пацови из Сребренице (они које оплакујете у јулу), њих око 3000 сручило се на српска села Кравицу, Шиљковиће, Јежештицу, Бањевиће. Убијају 49 људи од тога 25 су жене и дјеца, најстарију баку Мару 89 и најмлађег Владимира од само 4 године.

Преко 1000 Срба остало је без домова на Божић и кроз сметове се пробијало према Дрини бјежећи од сигурне смрти. Без једног или оба родитеља остало је 101 дијете. Више од половине жртава је било обезглављено, а свега четворо је страдало од метка остали су страшно мучени.

Оне које су живе заробили, крволочне комшије, исламски џихад јазавци, су стравично мучили прије убијања. Алијине и Насерове крволоке је забављало да одсијецају главе Српске доносећи их у Сребреницу. Након ослобођења Кравице патолог др. Зоран Станковић је обрадио тијела.

Исламисти покољ у Кравици правдају тиме што су били гладни и да су морали да отму да би јели. Били гладни и намјештаја, прозора и врата, воћњака... јер су све то опљачкали, повадили, исјекли... На њиховим снимцима се види да им је требало само 15-так дана да опустоше село.

Село је потпуно опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице и још око 2000 помоћних и 27 друштвених објеката. Разорили су и оскрнавили православну цркву. Поломили су надгробне споменике и прекопавали гробове у гробљима. То је ИСИЛ прије ИСИЛ-а.

Susret francuskog vojnika i Srpkinje Milice Đorđević ex Bojković nakon 20 godina.
Marta 2020. u Srbiju je iz Francuske došao da bi se posle 20 godina ponovo video sa Milicom Đorđević Bojković, nekada devojčicom koju je 2000. godine skoro svakodnevno sretao na Kosovu i Metohiji, a danas diplomiranom ekonomistkinjom, udatom ženom, majkom dve ćerke.
Žan-Stefan Dekudije (Jean-Stéphane Decoudier) tokom 2000. i 2001. godine bio je vojnik u međunarodnim trupama na Kosovu i Metohiji. Francuska baza nalazila se prvo u Banjskoj, a zatim u Novom Selu, a razlog boravka vojnika bile su intervencije u Kosovskoj Mitrovici, uključujući zaštitu takozvanog mosta Austerlic, koji je bio uništen u to vreme.
Žan-Stefan je štitio i konvoje u kojima su prevoženi Srbi iz sela Gojbulja kod Vučitrna do Kosovske Mitrovice tokom dana kako bi se snabdeli zalihama.
Dok je obezbeđivao konvoj, primetio je jednu devojčicu koja je zabrinutim pogledom pratila majku do kamiona. Pogledao je i osmehnuo se, kako bi je oslobodio briga i dao znak da je u sigurnim rukama.
Za kraj misije na Kosovu i Metohiji, pre povratka kući, francuski vojnici su napravili vojnu svečanost ispred seoske škole. Tom prilikom Žan je poklonio Milici lutku barbiku koju je kupio u Prištini.
Po završetku misije, Francuzi su napustili bazu, a vremena za pozdravljanje nije bilo.
Milica se seća da je u toku Martovskog pogroma srpskog stanovništa 2004. godine, kada je Gojbulja napadnuta, jedno vreme provela u zgradi u kojoj je bila Žan-Stefanova baza. Često je mislila na francuskog vojnika koji je čuvao njeno selo i porodicu, ali nije znala kako da dođe do njega.
Međutim, 2017. godine Žan-Stefan kreće u potragu preko fejsbuka. Milica je već udata i ima novo prezime, ali je on na profilu jedne devojčice iz Gojbulje prepoznao lokalnu crkvu Svete Petke.
Pitao je devojčicu da li možda poznaje Milicu koja je 2000. godine imala osam godina, rekao da ništa o njoj nije čuo godinama i da čak misli da je nestala u pogromu 2004. godine.
Priče su počele da se pričaju, emocije da se vraćaju. Milica je uz pomoć Gugla pisala na srpskom šta se sve izdešavalo u njenom životu, Žan je prevodio i odgovarao pomoću iste aplikacije na francuskom jeziku. Zahvaljujući jednoj Sanji koja radi u jednoj nevladinoj organizaciji u Francuskoj, češće su komunicirali, a posle se dogovorili da se nakon 20 godina sretnu u Srbiji.
Žan-Stefan je došao u Srbiju sa svojim trinaestogodišnjim sinom Teom, kako bi mu, kako nam je rekao, pokazao drugačiji život u odnosu na onaj u Francuskoj.
Miličina porodica je pripremila domaćinski doček u Kraljevu, gde danas žive, a tokom nedelju dana zajedno su obišli Kosovo i Metohiju i vratili se na mesto na kojem su se upoznali.
Žan-Stefan danas živi u gradiću Arsaku, nedaleko od Bordoa i bavi se proizvodnjom vina. U Francusku se iz Srbije vratio pun utisaka, srećan što su susreti jednog vojnika sa devojčicom sa Kosova i Metohije danas postali deo novog, a dugog francusko-srpskog prijateljstva.

Председник Русије Владимир Путин је бројним светским лидерима честитао Нову годину и Божић, пренео је Кремљ.

Није упутио честитке Бајдену и другим западним лидерима, од европских лидера примили су их само председник Србије Александар Вучић и Виктор Орбан.

Ставите прст на чело и размислите желите ли овакве на челу Србије? Издајничка клика која жели Србију и Србе на коленима никада не сме доћи на власт јер би то значило независно Косово, покретање питања независности АП Војводина као и Санџака, одрицања Срба из Српске, Црне Горе, Македоније и Хрватске, признавање гноцида у Сребреници и одрицање српских мученика из Јасеновца.
Ако су вам ови чак и симпатични онда се забрините за своје ментално здравље и запитајте се припадате ли уопште српском народу.

Прикључујемо се акцији🇷🇸*👇***

Попут канала на Телеграму, Вајберу и другим апликацијама од данас је могуће и на Whatsapp-u имати канал.

Whatsapp је број 1 апликација у свету и код нас по броју корисника.

Група патриотских страница са друштвених мрежа је направила овај канал јер је важно да народ буде благовремено информисан о свему, нарочито када имамо "ћутање" медија на дешавања на Косову и Метохији.

Уколико сте у могућности молимо вас да поделите линк групе и позовете пријатеље да се придруже.

ЛИНК КАНАЛА👇*👇*👇**https://whatsapp.com/channel/0029Va5jxjbGJP8CRCEk4b0q

На данашњи дан 1899. родио се Кодреану, велики румунски национални револуционар и православни мислилац.
Пошто су његови следбеници заслужни за онај дивни гест подршке Србији на утакмици са псеудо-државом Косовом ред је да се сетимо и овог великог човека. 🇷🇸*🇷🇴

t.me/viralmedia_balkan

Kaкав успјех српских кошаркаша!!! Пласман у полуфинале свјетског првенства "отписаних"!!!
Да, да, "отписаних" којима је селектор Светислав Пешић пред тренинг или меч слободно могао говорити "Наши животи више не постоје. Избрисани смо с бројног стања од стране пијане, дрогиране и злураде јавности која нас здруженим снагама пљује, омаловажава и прижељкује неуспјех". И буквално је било тако. Утркивали су се пијани експерти за спорт који су били у школи ослобођени физичког са ништа мање пијаним кошаркашким стручњацима које бију разни комплекси и фрустрације ко ће боље омаловажити великог стручњака Светислава Пешића. Истог оног Пешића који је освојио све доступне му трофеје, од првенства и купа Југославије с Босном, преко сензационалног европског првенства с Њемачком, Купа Кораћа и доминације у Њемачкој с Албом, ФИБА Еврокупа с Ђироном, ЕП и СП са СР Југославијом, Евролиге и шпанске дупле круне с Барселоном, закључно с Бајерновом титулом првака Њемачке. Истог оног Пешића који је на велику сцену давне 1987. на свјетском јуниорском првенству у Бормију гурнуо тинејџере чија ће се презимена Ђорђевић, Рађа, Кукоч и Дивац с поштовањем изговарати пар деценија касније. Претходно је 1985. и 1986. с кадетима и јуниорима био европски првак. Члан је Куће славних ФИБА-е. Но, шта то вриједи нашој пијаној и дрогираној јавности... Најбољи, веле, не играју. Глупости. Најбољи су ови што играју, јер ови други да су најбољи били би и они ту. Пешић је, веле најпијанији, стар. Па био је стар и Душан Ивковић кад је с Олимпијакосом освојио Евролигу, друго по квалитету свјетско кошаркашко такмичење. Него, небитно. Битно је да је Србија у полуфиналу, да је ту дошла побједом над феноменалном Литванијом због чега је побједа још и слађа. Све се ово десило у тешком тренутку личне животне драме Борише Симанића која је уздрмала све осим пијане и дрогиране јавности али можда и дала снаге Богдану Богдановићу и дружини да изађу на мегдан Литванцима и покажу од каквог су материјала. Првенство је далеко од краја, али ја и даље вјерујем у пласман на олимпијске игре. И даље вјерујем у медаљу као и уочи првенства када сам био буквално један од ријетких који би се усудили то рећи. Навијамо сјутра за Канаду против Словеније, али и вјерујемо у Пешићеве "отписане". Само храбро, јуначки, у се' и своје кљусе, игром као данас. Па нека противник покаже и докаже да је бољи. Није срамота изгубити од бољег.

И зато... За Боришу! За Српство! Срећно момци! Вазда и по! ❤️*
*Извор: Милош Ћуић/ФБt.me/viralmedia_balkan