Онај ко прича о геноциду у Сребреници а речју не спомене 3.267 Срба које су Муслимани, пре "геноцида", убили у селима око Сребренице..ТАЈ НИЈЕ ЧОВЕК
То је монструм,
олош,
хуља,
зло,
потенцијални убица,
облик живота вредан сваког гађења.

Ajde Bože pomozi da konačno jedina srpska stranka u Crnoj Gori (Nova Srpska Demokratija) nastupi na nekim izborima bez komunista i ostalih Brozovih patrljaka. ?‍☠️*??***

https://www.portalanalitika.me/clanak/dajkovic-javlja-se-jak-politicki-blok-na-celu-sa-milanom-knezevicem

Двадесетог јула 1988. на путу Трпеза - Клокот код Витине, усред бела дана, око пола три, непознати Шиптар напао је и покушао да силује Српкињу Н. С. (21 годину), иначе медицинску сестру из Витине. Она се враћала с посла из села Трпезе где ради и на њу је изненада из кукурузишта, са ножем у руци, насрнуо непознати силеџија. Иако повређена ножем нападача, она је некако успела да се отргне и побегне у Клокот (српско насеље). - Сутрадан увече (22. јула) окупило се у центру Витине око 2.000 Срба из тог места и околине на протестни збор, на који нико од позваних општинских функционера није дошао.

Најстарији грађанин Косовске Витине, чика Живко Денић, говорио је то вече и навео многобројне случајеве силовања и напада на Српкиње и Србе у том крају, нарочито од 1982. године. Као најдрастичнији случај поменуо је силовање 9-годишње девојчице из села Житиња (октобра 1983), па старице од 75 година из села Трпезе, чија се породица одмах затим иселила; па рањавање српског младића из Новог Села од стране унука познатог балисте Хисена Трпезе, и тако редом даље. Затим је Радосав Вукашиновић из Кабаша рекао: "И мене је задесила тешка несрећа. На моју ћерку су, пре 2 године, насрнули наставници албанске народности и покушали да је силују. Земља ми је одузета надгробни споменици предака поломљени. Шта још треба да ми се деси па да се каже да је у питању притисак албанских националиста и сепаратиста. Једни ми нападају ћерку, други жену, а трећи ме питају хоћу ли да продам имање. Од 140 српских домаћинстава у Кабашу остало је свега двадесетак домова. И ми, који смо остали, служимо као таоци". - Борац Савета Стојменовић рекла је: "Слободу смо платили крвљу и великим бројем жртава (српских), чије кости труну, а њихови потомци и родбина још стрепе за своје животе. Неправда ме убија и душу ми потреса. Девојка коју су покушали да силују путовала је по 10 км. дневно да лечи људе, а ево како јој се узвраћа. Натчовечанским мукама, сва изгребана и у крви, она је успела да сачува своју част и побегне од напасника". - На све то додао је Драган Попчевић и ово: "Када власти и открију виновника, онда га прогласе лудим! Али, и поред свега тога, ми ипак нећемо оставити Косово, јер је ово наша постојбина". ("Јединство", 22. и 23. јула 1988).

(ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИРИ И ЦРКВЕ)