Од 1945. године до наших дана, а нарочито у посљедњих неколико деценија, тешко је пронаћи неко питање или проблем који је у одређеном моменту у Црној Гори био актуелизован, а да није био праћен снажним тенденцијама да се његово разрјешење у што већој мјери ослони на неистинитост, насиље, апсурд и отклон од традиције и континуитета.

Међутим, чини се да ни у једном случају глас науке и глас разума није толико занемарен као када је у питању статус српског језика. Све то нас ставља у позицију да већ деценијама морамо да објашњавамо толико очигледну, историјски и научно утемељену, истину о српском језику у Црној Гори. Ипак, пошто је усуд времена у којем живимо такав, није згорег што више подсјећати на просте научне факте. Српски језик једини је лингвистички утемељен језик у Црној Гори. Његов научни идентитет почива на јасним лингвистичким критеријумима: – структурном, генетском и комуникативном. Укратко, структурни критеријум подразумијева да српски језик има своју граматичку структуру (нпр. своје облике падежа и глаголских времена), његова генеза (поријекло) осликана је у новоштокавском источнохерцеговачком дијалекту који је Вук Стефановић Караџић стандардизовао и кодификовао, а комуникативним критеријумом обухвата се разлика у разумљивости у односу на друге језике и њихове говорнике. Једино српски језик у Црној Гори испуњава назначене парамтере и није изведен из било којих политичких критеријума идентификације.
Његов историјски континуитет у Црној Гори посвејдочен је величанственим културним благом попут Мирослављевог јеванђеља или прве јужнословенске штампане ћириличне књиге Октоиха првогласника, настављен првим српским букваром инока Саве, све до времена Петровића у којем се штампао Српски буквар, а у школама учили предмети Српски језик и Српска историја.

Упркос свему неведеном, као и чињеници да већ деценијама српским језиком говори највећи број грађана Црне Горе, он нема задовољавајући статус. Наша је обавеза да то промијенимо.

Данас су, од стране једне „прогресивне” и „грађанске” невладине организације, објављени резултати истраживања који српски народ у Црној Гори означавају „привилегованим” у односу на остале етничке заједнице.

Својеврсна травестија, којом се повлашћенима проглашавају они који су деценијама дискриминисани по различитим основама, увод је у доста дубље и импликативније проблеме који се тичу свих грађана Црне Горе и њихових, Уставом загарантованих, права. Не само да је беспредметно и беспотребно, у друштву које номинално тежи грађанском карактеру, грађанима постављати питање о наводној „привилегованости” било које етничке заједнице, већ се оваквим неумјесним захватима, угрожава, можда и стигматизује, означени народ. Фарсична природа читавог истраживања још је проблематичнија уколико знамо да је Црна Гора земља у којој је, до скоро, по официјелним подацима, рецимо, у државној администрацији, било запослено само 4.8% Срба (којих по посљедњем Попису има 33%), у којој је, од стране државног врха, парламентарне већине и од стране институција система, прогоњена Српска Православна Црква, и у којој језик којим говори највећи проценат њених становника (43%) ни данас нема заслужени статус службеног језика. Погрешно је и, у том смислу, с аспекта европских, грађанских и демократских принципа, рискантно – под варљивом кринком покушаја доприноса друштвеној кохезији и помирењу – било коју националну заједницу маркирати као привилеговану и повлашћену у односу на остале.

Истовремено, занимљиви су и, вишеструко рјечити, и моменат и презентација гротескног истраживања (спроведеног два дана након објављивања званичних резултата Пописа становништва) што – као и све учесталији насртаји медијско-политичке конјуктуре на српски народ у Црној Гори – може само указивати на жељу да се дезавуише амбијент који је, очигледно, многе затекао и изненадио. У том смислу, још једном указујемо на чињеницу да је на снази дискриминаторни језички преседан неупоредив са уставним, грађанским и лингвистичким праксама било које европске земље, и да ова заоставштина криминогеног и аутократског режима погађа управо грађане који се називају „привилегованима”.

Како је, у данима за нама, након објављивања резултата Пописа становништва, у јавној сфери реактуелизовано питање језичког идентитета грађана Црне Горе (који су се, по трећи пут у посљедњих двадесет година, доминантно, изјаснили да говоре српским језиком) појавиле су се и тенденције одређених политичких, понегдје и научних, центара да се овај проблем дезавуише и означи као друштвени и неграђански анахронизам којим се, сходно томе, не би требало бавити.

Погрешну, неистиниту и намјерно извитоперену тезу да се у земљама Европске уније на редовним пописима становништва не поставља питање о језику – иако транспарентни и доступни подаци с пописа становништва одржавних, рецимо, у Чешкој (2021. године), Пољској (2021.), Хрватској (2021.) или Мађарској (2022.) оповргавају овај став – доживљавамо као неспретну мимикрију и покушај да се сакрије недемократско, нажалост често и шовинистичко, наличје ових центара. Не само да је језичко питање саставни и незаобилазни сегмент спровођења државних политика у бројним земљама Европе и Запада, већ многе од њих заправо представљају узорни модел третирања оваквих сложених и деликатних идентитетских категорија. За то је примјер, рецимо, Уједињено Краљевство (чији је посљедњи попис, који је такође обухватао и питања о језику, одржан 2021. године) гдје у Велсу, поред службеног енглеског језика којим се служи највећи проценат грађана, статус службеног има и велшки језик са тек 17% говорника. Слично је и у Швајцарској гдје – поред доминантног њемачког (са 63% говорника), службени статус, по Уставу ове земље, имају и француски (22%) и италијански језик (са 8.2% говорника). У том смислу, Црна Гора остаје европски примјер недемократског стања својеврсног језичког апартхејда којим се дискриминише највећи проценат становника једне државе (њих 270.000; тј. 43%).

Наравно, упркос похвалној чињеници да и политички представници парламентарне већине увиђају значај овог важног питања и изјашњавају се афирмативно гледе континуиране воље већине црногорских становника, и даље обесхрабрује и жалости учесталост адреса које би да наставе с политиком неравноправности и обесправљивања својих суграђана, комшија, пријатеља, чланова породице и често својих сународника. У том смислу, изражавамо наду да ће Црна Гора, и у контексту своје језичке политике, умјети да покаже зрелост, раскине с несрећним праксама језичке сегрегације и уважи већину.

Надлежни органи су већ донијели одлуку о обнови Његошеве капеле, њу је само потребно извршити!

Ову одлуку није донио предсједник Скупштине Црне Горе, нити ју је донијела Српска Православна Црква. Њу је донио Завод за заштиту споменика Социјалистичке Републике Црне Горе, фебруара 1969. године, међутим ова одлука никад није извршена.

Његошева капела је била споменик културе под законском заштитом, због чега њено уклањање зарад изградње Маузолеја, према тадашњим прописима, није било могуће без претходног одобрења Завода за заштиту споменика Социјалистичке Републике Црне Горе. Завод је то одобрење издао, али под условом да се Капела премјести „уз пуно очување аутентичности грађевине на оном месту на које се претходно сагласи овај Завод“.

Општина Цетиње, дакле, никад није била овлашћена од било ког органа Социјалистичке Републике Црне Горе, да Капелу напросто 'сруши'. Општина Цетиње је искључиво имала овлашћење, али и обавезу, да је 'премјести'. Премјештање капеле је био услов за подизање маузолеја. Све док тај услов не буде испуњен, све док се капела не премјести на начин који би очувао њену аутентичност у пуноћи, њено рушење, као и подизање маузолеја, не могу се сматрати до краја законитим.

Шта би подразумјевало обнову капеле уз пуно очување њене аутентичности, може да се утврди из рјешења Завода за заштиту споменика СР Црне Горе бр. 01-770/3 од 7. јула 1961. којим је капела својевремено заведена у Регистар споменика културе. Овим рјешењем је недвосмислено утврђено да је капела саграђена „за Петра II Петровића Његоша, да на Ловћен буде сахрањен“. Самим тим, обнова Капеле уз пуно очување њене аутентичности би подразумијевала изградњу Капеле уз пуно очување њене спољашности и унутрашњости, али и њене намјене да буде капела у којој је сахрањен Петар II Петровић Његош. Дакле, ако се поредак СР Црне Горе узима као мјера законитости, рушење Капеле, и све што из тога произилази, биће противправно све док се она не обнови на начин који је одредио Завод.

Ипак, чак и такав, мутан и вишеструко импликативан, приступ не може да издржи пробе елементарне логике, научне акрибије и људске пристојности. Не може ни да не изазове искрену бојазан јер су слични институционални захвати и маневри већ спровођени над српском баштином (па су тако многа дјела српских аутора и на српском језику у фондовима Националне библиотеке Црне Горе „Ђурђе Црнојевић” заведена као да су писана на црногорском), наравно, у оквиру шире кампање отворене дискриминације српског језика којим, и даље, говори далеко највећи број становника Црне Горе.

Ретроактивно маркирање „црногорским” научног, културног и књижевног стваралаштва на простору Црне Горе беспотребно је, и без сврхе, чак и уколико је једини циљ да се њиме просто назначи црногорски територијални оквир. И у том смислу, оно је вишеструко проблематично јер је, рецимо, књижевно стваралаштво Срба у Црној Гори неодвојиво и незамисливо без њихове интегрисаности у шире српске књижевне и културне токове. Ваља тако подсјетити на случај великог и међународно признатог писца, Бранимира Бране Шћепановића, који је једног овдашњег издавача тужио зато што је његов роман „Уста пуна земље”, који припада српској књижевности, правним насиљем, преименовао у црногорски роман.

Уз подсјећање, дакле, да овакви примјери културне апропријације и правног разбојништва, обично не пролазе без непотребних спорова, ми се надамо да изречени наум није ништа друго до неспретно срочен исказ или случајна омашка. У супротном, неко би с пуним правом читав проблем могао да посматра као кочницу прогреса, повратак у беспредметне полемике али и наставак дискриминаторне политике поражених политичких структура.

Ми знамо ко смо, 1. јун, 2024.