Добар си Србин, ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног робља, видовитост слепих гуслара, мудрост српских попова и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткаља и везиља, јасноћу народних пословичара, умереност и одмереност српских сељака, сјај крсне славе свих крштених Срба.

Но није ли све ово од вере? Ваистину, и основа и потка свему набројаном јесте вера Христова. Ако ли ти немаш у себи ниједну од побројаних врлина славних ти предака а ипак се називаш Србином, онда си само једна чувена фирма на празном дућану. А то, мислим, не желимо ни ја теби ни ти себи.
Рећи некоме: буди добар Србин а вера је споредно, исто је што и рећи једној овци: буди ти само угојена а паша је споредно!

Не може нико бити добар Србин а да пре свега није добар човек. У свету пак нити је било нити има икакве силе, која може човека учинити савршено добрим, осим силе вере Христове.
Немој, дакле, желети Српство без садржине.

Не био ти човек без памети путовођ ни Србин без вере ортак.
То ти желим и поздрављам.

Сину тисућљетне културе

*Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.*

(Хвала брату @RoccoTeLuca који је ову Дучићеву пјесму поставио у коментарима)

📝 Јован Дучић

📖ЉЕТОПИСАЦ

#Јован_Дучић #Хрвати #поезија

Да ли смемо себе да називамо православцима ако не идемо на недељне Литургије и не поштујемо Православну традицију Цркве коју су установили свети апостоли и свети богослови у првим вековима нове ере?

Да ли смо достојни спашења ако не постимо средом и петком (дан Јудине издаје и дан када су разапели Богочовека Христа), нити веће постове иако је сам Господ Исус Христос постио - о чему сведочи Свето Писмо?

Како можемо себе називати хришћанима ако никада нисмо прочитали чак ни Јеванђеље (изузетно важан и кратак део Новог Завета Светога Писма)? Ако могу протестанти да део свог времена посвете читању Библије - сигурно можемо и ми православци када већ тврдимо да је наша вера хришћанска ваљанија од њихове.

Да ли смо ми добронамерни ако дајемо себи за право да се свађамо, псујемо, оговарамо и исмевамо међусобно, а не умемо да опростимо ни најближем члану породице?

Знамо да се хвалимо, жалимо и очајавамо, али да трпимо ни најмању увреду не долази у обзир, а наводно верујемо у Бога који је претрпео мучење и смртну казну разапињањем на крст?

Грех гордости, заједно са другим страстима, има моћ да човека (чак и дугогодишњег посвећеног православца) „ослепи”, да не види своје грешке и недостатке, али зато види и истиче туђе - правда и занемарује што сам чини зло, а за најмање грешке ближњега осуђује.
Лек за гордост су понизност, искрена молитва и покајање!

Омладина треба да се навикне на самосталан рад на самостално вршење послова независно од других, треба да се јача телесно и душевно, јер само таква омладина моћи ће једном послужити као непобедан стуб отаџбини и тиме целоме народу.

Чекам те напољу
(Господ говори човеку)

Видим, одлазиш у цркву. Не занима ме шта ћеш у њој радити иако мислим да ћеш се молити. Нимало не марим за то хоћеш ли стајати испред олтара или тамо код врата, хоћеш ли се молити седећи или клечећи, погнуте главе, или затворених очију или ћеш гледати у икону на олтару, ударити се у прса, мицати усне, шапутати речи молитве или пребирати бројаницу међу прстима. Све су то спољашње и једноставне радње, којима није тешко преварити човека.

Чекам те напољу! Када изађеш из Цркве и вратиш се међу људе, припреми се за сусрет са мном. Тада ћу те немилосрдно пратити, проматрати, судити, а можда те и осудити. Имам право то учинити. Наиме, желим знати: јеси ли у Цркви заиста разговарао са Богом или си се само Њиме поигравао...

Желим се уверити - чини ли молитва човека заиста другачијим и бољим? Уверим ли се да си охол, похлепан, себичан, свадљив, увредљив, завидан, брбљив, површан, знаћу да та молитва не ваља. Уверим ли се да у породици, на послу, у школи, трговини, аутобусу, на улици не знаш са људима разговарати, знаћу сигурно да не знаш ни са Богом разговарати. Ако неко непрестано треба да те теши и хвали, знаћу да у Цркви ниси ишао ради Бога, да би Га славио, већ да би обожавао себе.

Али, буду ли твоје речи изговарале речи мира, радости, поверења и утехе, буду ли твоје очи отворене за невољу ближњег, буде ли твоја рука подизала немоћне, буде ли твоје срце имало разумевања за друге, буде ли опраштало и љубило, знаћу да си у Цркви заиста разговарао са Богом. Чекам те напољу!