Они који се мрште на Косово, који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза.

Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом!

Оно је наша народна Голгота али у исто време наше народно васкрсење, духовно и морално.

Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово!

"Краду ми памћење,
скраћују ми прошлост,
отимају векове,
џамијају цркве,
арају азбуку,
чекићају гробове,
издиру темељ,
размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?"

🪷 _Молитва против хулних помисли_

Боже предвечни, познаваоче свега тајног, пред Тобом су отворена срца људска и душе. Ти видиш дно без дна. Ти знаш помисли моје издалека. Ти знаш да ја мрзим и нећу и не пристајем на нечисте, одвратне и хулне помисли које ме безочно нападају. Зато молим Доброту Твоју, Боже: запрети духу хуле да одступи од мене; одагнај рђаве мисли да ме не узнемиравају; утишај узбуђење срца мога, укроти буру помисли мојих; посрами врага који ми савест збуњује; нека се враг не обрадује због мене. Јер од Тебе дрхте и тресу се зли дуси; Тебе слуша све и сва; Теби служи све. Ти нареди бури ума мога да се претвори у тишину да би одлучно и ревносно слижио Теби, Господу моме, у све дане живота мога. Амин.

И још нешто помажеш ли ближњима кад си у невољи.Све ти џаба ако љубави немаш!

Црква Свети Никола у Штрпцу (Епархија рашко-призренска) 🇷🇸🇷🇸

КАД СЕ ЗА ТЕБЕ НЕКО МОЛИ...

Имао сам прилике да сретнем породице у којима има нека спарушена бакица, лежи тако као блажена. Унучад и праунучад је воле. Једе као птичица. Кљуцне нешто и лежи и чита књигу. Некакве псалме. Нешто мрмља за себе. А око ње сви „трче“. Деца у школу, праунучад у вртић. Једни имају посао, а други одмор. И све им иде. Сви воле баку. Бака лежи, у принципу, никоме ништа не ради, ни добро, ни лоше. Само лежи и чита књигу.

После извесног времена бака умире. Одслуже јој опело, сахране је. Обаве и „седам“ дана, а после и „четрдесет“. И кад дође четрдесет дана унучад, деца долазе и кажу: „Нешто нам је у животу све кренуло наопако. Нешто нам не иде посао. Нешто смо се сви разболели. Због нечега смо се сви испосвађали. И стиче се утисак да је бака свима нама била ослонац.“ Ова „блажена бакица“, овај „врабац у кревету“ је с овом књижицом у рукама све држао на својим леђима. А они мисле „ала смо сви паметни“. „Ја сам своју фирму створио зато што сам тако паметан.“ „А ја сам велики дизајнер, уметник - зато што сам врло таленатована. Сви у Европи желе да дођем код њих. Само што ме не раскупусају.“ Сви мисле да су генијални. А ова генијалност има различите корене. Једноставно, неки светац, неки човек за којег ти се чини да је бескорисан, моли се за тебе. И то је све."