Пре свега овог, ми смо морали да одемо, у Украјини код Хетмана, на југу код Дењикина, у Сибиру код Колчака, па и даље на Приморју, у Кини, у расејање, бежали су Соколови антикомунистичке борбе они који нису успели су бежали од њихове цркве и од њихове партије. И чинило се да ће увек бити тако. А онда су они БЕЖАЛИ, сви они њихове "моћне" дивизије и корупси, штабови, комесари, СВИ. Био је светац, Руска црква која је била у оковима жива и несломљена почела је да слави победу јер тог дана није почео рат Немачке против Совјетског Савеза него рат у нашој свести. Дан када је свако морао да бира кога ће да следи. Сам врховни џелат Стаљин се затресао у зидинама Кремља. Овај датум је постао дан-доказ да наша нада није изгубљена на тај дан се чекало преко 20 година и напокон је дошао. Четворокраки крст приказан на војној машинерији Вермахта је за окупирани народ постао крсташки рат напокон смо се смели изјашњавати као Хришћани, Руси, Украјинци, Белоруси. Комунистичке пентаграме заменио је крст вођа беше ослободилац. Почело је славље тријумфа. Тог дана свет постаје боље место, истина побеђује лаж, светлост таму и љубав мржњу. И за то је за нас 22. Јун дан победе.
Христос Воскресе и Русь ће!

Данас 4. Априла у Србији обележава се дан студената, дан посвећен "жртви фашизам" Жарку Мариновићу који је уз својих 60 припадника илегалне КПЈ напао Слободана Недељковића и његове саборце из ОРНАС-а који су лепили плакате, иначе комунисти су у то време покренули штрајк против ког су Слободан и његови саборци били. Током туче Слободан је у самоодабрани искористио нож над Жарком који је неколико дана касније подлегао ранама. Слободан је осуђен на 5 година робије. Након изласка приступа СДК, након повлачења из Аустрије одлази у предео Копаоника где била опкољен од стране Комуниста те не хтевши да им падне у руке избршава самоубиство.
Слава Слободану Недељковићу!
Слава победи!

Четврт века од бомбардовања Србије.
Вечна слава жртвама!

Идеал - Лазар Прокић!

Војвода Момчило Ђујић, свешезник и ратник борац за слободу Србског народа у НДХ и борац против домаћих бољшевика командант Динарске Дивизије као и део Антикомунистичке милицике, рођен је 27. Фебруара пре тачно 117 година.

Те 2008. године српски националисти су изашли на улице како би присуствовали једном од најбројнијих протеста који су икада одржани, не само у Београду, већ и у целој Европи.

Митинг Косово је Србија почео је мирно у 17 часова, да би се убрзо претворио у нереде. Српски националисти решили су да ставе до знања шта мисле о западњачкој подршци једностраном проглашењу косовске независности.

Током ових нереда, живот је изгубио и пошао путем мученика српског национализма двадесетогодишњи Зоран Вујовић.

Ове године, 21. фебруара, навршава се 16 година од мученичке погибије Зорана Вујовића. Српски националисти окупиће се у 20 часова на Платоу испред Цркве Светог Марка одакле ће кренути до зграде где је некада била стационирана амбасада Сједињених Америчких Држава.

На овај начин желимо да одамо почаст саборцу, мученику, националисти, и да одржавамо вечно живим пламен његовог духа.

Једни од последњих синова Царске Русије пали 16 и 17 јануара 1947. године, у затвору Лефортово, после годину и по дана непрекидног саслушања и мучења, по пресуди стаљинистичког суда, неки од најбољих синова царске Русије, козачки Атамани, витезови Светог Ђорђе и белогардејски официри - Петар Краснов, Семјон Краснов, Андреј Шкуро и Тимотеј Доманов. Као и њихови другови у антибољшевичкој борби – Гиреј Клицх и Хелмут фон Панвиц.

Вечна памјат Козацима.

Двојица припадника Гвоздене Гарде, Јон Моца и Василе Марин били су добровољци који су учествовали у Шпанском грађанском рату на страни Националиста. У битци код Мајадахонде 13. Јануара 1937 пали су у заједничком јуришу од стране Шпанских републиканаца. Занимљиво је да Јон Моца, 2 човек у Легији предложио је да један од вођа Легије оде у Шпанију да поклони Мач Толедо Шпанском генералу Хосе Москарду а затим да се прикључи борби што је он и урадио. Након њихове смрти читаву Румунију обухватио је талас Легионарства, масовни маршеви и литије за овом двојицом бораца. Вечна им слава, присутни!

Сейчас посидели с соратниками и поняли, что в этот день ровно год назад в РДК было 19 человек, 1 тяжёлый пулемёт, 15 «калашей» и 4 ящика патронов… Стало очевидно, что мы уже победили - мы использовали уникальный шанс и проявляли стойкость и отвагу, каждый раз, когда обстоятельства бросали нам вызов, выдержали, окрепли и стали расти, и превратились в полноценную военно-политическую организацию. Этот год мы начинаем с совершенно других позиций и совсем другом статусе. Мы не можем проиграть. Будущее принадлежит нам.

Слава РДК!
Слава Руси!