Хипербореја!

Корјос!

ИНДОЕВРОПСКИ МИТ О СВЕТОМ ЂОРЂУ

На данашњи дан, када славимо једну од највећих српских слава, ваљало би да се подсетимо зашто мит о Светом Георгију и његовој победи над Аждајом доживљава такав одјек, не само код нас већ и у читавој Европи.

Познато је да мит о хероју који убија змаја, аждају, или било које друго митско биће има дугу историју код свих европских народа. Међутим, оно што је мање познато јесте да овај мит сеже до самог исходишта индо-европског мита. Наиме, захваљујући раду професора Калверта Ваткинса и његовој књизи Како убити Змаја, након екстензивног проучавања индо-европске епске поезије, поетске грађе, ритмичких схема, добијамо реконструисану фразу на праиндоевропском, оригинални и исконски мит. „Херој убија Змаја“. Реконструисани космогонијски праиндоевропски мит говори о хероју Триту, или Трећем, сину бога Небеса Деус Патера, који представља ратничку функцију. Трито поново враћа украдену стоку коју узима праисконска Змија, предак свих хтонских појава у митовима европских народа. Враћајући стоку, Трито, или Трећи поново омогућава да теку Воде Живота, грађа која се поново јавља у ведској Индији, где Индра, савладајући змију Вртру, ослобађа Воде.

Змија, Химера, Вртра, змија Јормугандр и њен непријатељ бог громова Тор, сви ови сукоби одражавају превласт доминантног индо-европског принципа Поретка против хтонског Хаоса, и одговарајућег нижег реда религиозности, уверења и околности. Стичемо утисак да су праиндоевропљани од старта упознати са постојањем одређених подземних сила, како у спољашњим хтонским и земљаним култовима са којима су се сусрели на својим миграцијама, као и са постојањем истих сила у њима самима, одлучно супростављајући принцип суверенитета, реда, соларног поретка наспрам оног нижег и приземног у њима.

Европљани, несвесно задирући дубоко у традицију, дају Светом Георгију лице хероја и убице змаја које одговара њиховом светоназору.  На овај начин лични, херојски, и аутентично европски елемент култа Светаца постаје очигледан, али та разматрања ћемо оставити за другу прилику.

С оне стране севера, леда и смрти!

Епска поезија - ратничка идеологија

Социолошки се епска поезија може третирати као израз ратничке идеологије, у развијеном феудализму била је то христијанизована идеологија једног — витешког — сталежа, у смутна времена великих сеоба духовни цемент војних дружина које су у освајачким походима рушиле и стварале државе широм Европе, а првобитно, у племенској фази, усмени кодекс свих одраслих за оружје способних мушкараца. Ради се, наравно, о песничкој кодификации, где правила нису приказана кроз дефиниције, већ кроз легендарне преседане. Кроз све временске мене, кључне теме епске поезије остају исте: прекретнице ратничке каријере сагледаване у распону између људске слабости и божанске моћи. У свом изворном виду, јуначко песништво није стихована хроника, нити поетски обрађена легенда којом се прекраћују дуге зимске вечери, већ уметничка сублимација преломних момената у животу човека — ратника и његових ближњих.

Александар Лома

Култ јунака у Срба

Надљудско не мора значити нељудско. У примитивном друштву људскост је степенована, обухватајући више ступњева на којима се стиче, потврђује и превазилази. Одрастање и сазревање, на које ми гледамо више као на квантитативни феномен, доживљавано је и култно санкционисано као низ квалитативних прелаза (rites de passage). Човеком се не рађа, то се постаје испитом зрелости који је за мушкарца ратничка иницијација. У појединим системима постојало је више ступњева ратничког посвећења крунисаних дивинизацијом након (јуначке) смрти, којом се стицао статус хероја — полубога. Можда најважнији споменик јуначког култа код свих народа је управо епска песма, у Срба je, по правилу, могао бити опеван само покојник, а допадне ли некога изузетно та част за живота, видео се у томе предзнак скоре погибије.

Александар Лома

КИНОКЕФАЛИ 2. ДЕО

Кинокефали су митска бића из грчке митологије, која су имала тело човека и главу пса. Ови хибриди представљају интересантну комбинацију људскости и животињске природе. У митологији, кинокефалима су често били приписиване специфичне особине, као што су верност и посвећеност. Сличности са псима додавале су им додатни аспект верности и чувања.

Ове фантастичне творевине имале су значајно место у уметности и култури. Иконографија кинокефала често сведочи о дубоким симболичним значењима. Њихове представе могу бити тумачене као алегорија за служење и преданост, посвећеност, али и као слика о погледу на природу.

Ова хибридна бића и данас су изазов за креативце, уметнике и филозофе, мистика о суштини људске природе и њеном спрегу са анималним аспектом.
По неким предањима, наводно, сви потомци ових хибрида до дан данас у себи носе њихову животињску крв, те имају агресивну нарав.