Мит о мирном покрштавању

У првој половини 8. века хришћанство креће полако да се шири ван старих граница пропалог римског царства. Некадашња германска племена која су на развалинама римске империје подигле своје државе су убрзо усвојиле и тада нову религију коју су пригрлили и римски цареви - хришћанство.

Франци који беху само једно од многих племена које се настанило на рушевинама римске царевине су постали регионална сила кроз два века у Западној Европи те тако примише хришћанство и почеше га проповедати и осталим Германима који су идаље се држали своје старе вере и богова. На границама меровиншке краљевине и изван њих докле је хришћанство коначно стигло, пагански отпор је био све жустрији. Наиме након смрти утицајног франачког мајордома (управник палате - дефакто владар франачке краљевине у којој је краљ имао само церемонијалну улогу) Пипина II фризијски краљ Редбад је подигао устанак против франачке власти који их покорише. Читав тај устанак је довео и до одбацивања те нове стране вере која им се наметнула са франачком влашћу и ресторације старе германске вере. "Услед бекства свештенства и Радбодовог прогона већина цркава, које су некада биле под франачком влашћу, беху опустошене и стајаше у рушевинама, а нажалост, настављено је обожавање идола и изградња паганских храмова и светилишта."

Отпор против христијанизације је био јасан, Фризијци су видели хришћанство као продужену руку франачке власти и опирали су се покрштавању, знајући да ако се одрекну своје традиције и богова изгубиће дефинитивно поред своје културе и своју независност. Како Франци нису успели војно да надјачају Редбада у међувремену окренули су се дипломатији, у намери да га врате под свој утицај послаше монаха Вулфрама да проба да приволи Редбада назад под окриље хришћанства и на примирје. Привучен слаткоречивошћу хришћанских мисионара Редбад је иницијално пристао, међутим током самог чина крштења кад је већ закорачио једном ногом у крстионицу питао је свештенике хоће ли срести своје претке у хришћанској рају, на шта је добио одговор да сви његови преци су у паклу пошто су били неверници. Редбад чувши окренуо се назад штуро одговарајући свештеницима: "Радије бих провео целу вечност у паклу са својим прецима него у хришћанском рају сам.", што је значило и обнову ратних дејстава са обе стране. Редбад је до своје смрти био стамени бедем против франачке и хришћанске експанзије, где је чак у својој борби успео и поразити чувеног франачког војводу Шарла Мартела, али тој причи ћемо се посветити неком другом приликом.

Синови Сварога

Паганске свете књиге

Често постављано питање у родноверним круговима је које су нам свете књиге или текстови, на основу чега исповедамо своју веру? Чињеница је да у данашњем времену има књига или разних текстова, чешће у виртуелној форми него писаној врло упитног порекла. Било то “Перунове веде” тзв. Инглистичке цркве, или чувена “Велесова књига” која је пронађена у неком изгубљеном дворцу у Украјини пре 100 година током грађанског рата у Русији. Већина тих књига или текстова су фалсификати, који круже по интернету као штиво на које се можете ослонити да би сте нешто више научили о старој вери наших предака. Али овај текст нисмо написали да би се бавили сад исправношћу и веродостојношћу таквих и сличних докумената, већ да би смо појаснили зашто данас заиста нема ниједног аутентичног текста из наше претхришћанске културе.

Наши преци Стари Словени пре свега нису оставили писане трагове о својој вери, главни и основни разлог је што жрец или волх би својем ученику пренео усмено сво знање које се морало знати напамет. Што није било само случај код наших предака већ код свих европских народа пре појаве хришћанства. Свештенички сталеж који је био високо цењен и поштован осим што је неговао историју и културу свог племена/народа и учио свој народ њиховом предању, исто тако свете тајне њихове вере су биле резервисане само за њихове ученике који ће преузети ту позицију у будућности. Иако су живели давно у племенским заједницама жреци нису били нимало приземни и наивни. Инсистирали су од својих ученика да са разлогом сва знања и свете тајне, молитве, ритуале, церемоније, рачунања времена, познавања лековитих биљака, мелема и напитака да знају из главе јер ослањање на писане изворе потхрањује лењост и смањује коришћење својег памћења у учењу истих. Други разлог је био што писани извори остављају прилику да временом буду компромитовани и измењени, и истовремено да буду доступни ширим масама па и непријатељима што се није смело дозволити. Један сликовит пример колико су Стари Словени озбиљно доживљавали своју веру, богове и светиње вам може дочарати опис храма посвећеног Световиду у Аркони.

Наиме жрец је једини био који је смео корачати унутар храма, а и кад би закорачио унутра удахнуо би дубоко јер нико није смео да удише ваздух унутар храма, јер су сматрали да нису достојни да удишу ваздух који удишу њихови богови! Када узмете овакве податке у обзир онда тек можете да почнете да разумете колико дубоко су поштовали своја божанства и наслеђе својих предака које је крвљу брањено и генерацијама чувано. Једини логичан избор и начин преношења и чувања те исте културе је био усменим путем који га је остављао нашим прецима дубоко урезаним у глави и у срцима, толико дубоко да и дан данас кроз разне народне традиције и обичаје можете осетити њено присуство. Али нажалост нас је данас оставило без много драгоценог знања које је на нама да одгонетнемо и распалимо опет пламен старе вере!

Синови Сварога