НЕДЈЕЉА ПРАШТАЊА

Последњи дан пред почетак Великога Поста Црква од давнина назива „Недељом праштања”. На тај дан у црквама се читају Христове речи: „ Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења”. Тога дана увече, уочи самог почетка Великог поста, у храмовима се врши обред узајамног праштањаи ми – мирећи се једни са другима – улазимо у пост, у период очишћења, продубљења и освећења наших живота.
Савест човека јесте та тајанствена дубина наше свести из које нам долази осећање кајања и та снажна чежња за очишћењем, обновом и променом нашег живота. И управо то осећање кајања, тај глас савести јесте оно што нас води ка првом кораку на путу очишћења, ка жељи да опростимо и да нам буде опроштено, ка тој „недељи праштања”. Зашто?

Зашто се у нама – истовремено са буђењем наше савести – јавља баш та неодољива жеља да праштамо и да нам буде опроштено, и то као први захтев који савест упућује нашој свести? Зато што савест открива нашем сазнању да је суштина нашег зла и неправде у отуђењу од других и греху према другима. Достојевски је кроз уста старца Зосиме рекао: „Свако је пред свима крив за све…”. Ове речи нам – на први поглед – изгледају не само као неодрживо преувеличавање, већ као и потпуни апсурд.

„По чему сам ја крив пред другима?” – увређено и надмено протестује наш разум, наше „спољашње” сазнање. Што се тиче „морала” сви ће се, по свој прилици, сагласити са тим да човек без сумње мора бити у свом животу пред неким и због нечега крив. Међутим, заговорници таквог „морала” нас умирују тврдњом да је то нешто што је сасвим „нормално” за људски живот.

Оставимо разум његовој надменој пометености, оставимо и морал његовим објашњењима и оправдањима. Послушајмо савест, тамо унутра, дубоко, дубоко у нама, где нам тихи, али и строги и беспоштедни глас говори: крив си! У чему је та моја кривица? Не, она није ни у једној појединачној увреди и свађи коју сам имао са ближњима, јер је то нешто што је у људском животу заиста неизбежно. Та кривица није ни у мојим површним препиркама са другима, нити у мојим безначајним љутњама. Не, то је једна сасвим другачија кривица, кривица које ненадано почињем да постајем свестан, схватајући да се ради о самољубљу које је захватило саме темеље мога живота , које у потпуности прожима тај мој живот, због кога сам се отуђио и удаљио од „другога”, од „других”, почевши да сваког „другог” и све „друге” доживљавам искључиво као средство. Чак и онда када неког волим, та љубав је изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу : као да и у љубави желим да волим само себе. Савест, и једино савест, може човеку да са беспоштедном јасношћу покаже свет као свет у коме се свако бори против свакога, као свет у коме важе искључиво правила „напада” и „одбране”, као арену немилосрдне борбе за животни опстанак. Стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот. И тек када то осетимо у себи, када то схватимо постајемо способни да унутарњим слухом чујемо истину речи Ф. М. Достојевског: „Свако је пред свима крив за све”, као и истину речи Светог Серафима Саровског који каже: „ Смири се и око тебе ће се спасти хиљаде…”

Смири се: а то пре свега значи – спаси се од те твоје исконске поробљености отуђеношћу, спаси се од те твоје унутарње отуђености од истинског живота и других људи, спаси се од робовања рату ,,свих против свих” у коме живимо.

Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу” на недостатке других људи – и још горе – да смо ,,дигли руке од других људи”.

🔜🔜🔜

С обзиром да смо на Љетописцу дотакли причу о Арнаутима (Шиптарима, Албанцима, Арбанасима) и њиховом поријеклу у неколико објава ћемо донијети дијелове рада "Арнаути" др Владана Ђорђевића. Љетописац је одабрао поједине, по нашему суду, најзанимљивије одломке.

О Арнаутима - I дио

Шта је управо тај Арнаутлук или Арбанија, или Албанија?

Под тим разним именима ваља разумети земљу, која, по мишљењу најмеродавнијих стручњака, А. Валдачија и А. Супана¹, под Турском састављаше два вилаета, скадарски и јањински. Површина те земље износи 28.680 квадратних километара, а становништво на њој износи 721.706 душа. Како је то становништво према вери распоређено у разне санџаке (округе), види се из ове таблице Супанове (може се видјети на прилиженој фотографији из наредне објаве).
Становници ове земље нису је никада звали Арбанија или Албанија, они не знају за то име. То су јој име придевали увек само странци. Име Албанија појављу је се тек 1079, и оно је управо грчки фалсификат, којим се хтело постићи да се цела земља прозвала по грчкој вароши „Алванон", из којега је имена доцније постало Албанон, Арбанон, Елбанон, Елбасан.² Сами Арнаути имају два имена за своју земљу. На северу је зову Шкиперја и на југу Сјипења. Најновији обожаваоци Арнаута праве се да не знају за ово друго име, јер имају политичког рачуна, да од тих различних делова направе једну политичку целину, па зато усвајају за све Арнауте само једно име Шкипетар. При тумачењу тога имена, они који су „умерени" међу њима веле, да то име долази од речи „шкип", која значи стена, и тако би испало да су Шкипетари становници стена. Ревноснији аустријски ентузијасти за Арнауте тврде, да „шкип" значи орао, и према томе за њих је сваки Арнаутин царски орао, наравно црно-жути. На њихову жалост класички зналац Арнаута, њихов рођени консул Хан³, квари им ту красну смицалицу, доказујући да Шкипетар значи просто „онај који разуме". Дакле, онако исто као што су стари Словени за себе тврдили да су једини који знају говорити (који су словесни, а за све друге народе да су мутави - „Немци", онако исто као што су стари Немци за себе тврдили да једини јасно (deutlich, deutsch) говоре, а сви други натуцају (wälschen); тако су исто и стари Арнаути за себе били уобразили да они једини разумеју.

Словенска имена, вели Хан⁴, тако су силно распрострањена да се налазе и у најнеприступачнијим гудурама Арбаније. Словени су били некада најмногобројнији становници ове земље. Арбанија је била преплављена Србима и Бугарима. Малисори и данас знају да су на њиховим висовима становали Срби. Северна арнаутска племена сећају се још свог словенског порекла. Хоти, Кастрати и Клименти знају да су рођена браћа црногорских племена Куча, Братоножића и Пипера. Једини арнаутски народни јунак Скендер-бег био је српскога порекла. Миридити имају традицију да су бугарског порекла. У арнаутској вароши Тирани живи и данас 2000 Срба.⁵

📝 Catena mundi: српска хроника на светским веригама. Књ. 1. Др Владан Ђорђевић, Арнаути, стр. 304-305

📚 Извори:

¹ *А. Супан, Die Bevölkerung der Erde, Ergänzungsheft zu Petermanns Mitteilungen, № 163, Gotha 1909.

² Auftauchen der Albanesen in den „Albanesischen Studien" des öster. Konsults v. Hahn, І, стр. 230, 311, 312.

³ Albanesische Studien, Jena 1854, 1, стр. 229.

⁴ у поменутој књизи, стр. 211, 212, 224.

⁵ В. Нележојев, Албанска права на државу, „Самоуправа" за год. 1912, бр. 319.*

🖋 ЉЕТОПИСАЦ
#Арнаути #Шиптари