???

2/2

Тако Господ, с једне стране, покушава сачувати нас од духа противљења околини. Од духа охолости и властољубља, који неизбјежно сије међу такмацима одвојеност, злобу и непријатељство. С друге стране, подстиче нашу жељу да растемо, развијамо се, постајемо виши, бржи, јачи. Истински наприједак могућ је само онда кад је циљ нашијех тежњи Господ и сљедовање Његову Благовјешћу. Тај циљ преображава свако надметање, испуњава га духом љубави и братољубља, а нашему срцу дарује дубоко задовољство.

? ЉЕТОПИСАЦ

Покривање голотиње

Не бих да кварим родољубиве скаске. Није лијепо рушити славља. Неумјесно је а нико ме ништа није ни питао.
Но, ипак, пишем: сва ова родољубива окупљања и измишљања још празника кад ни постојеће не обиљежавамо како доликује - прије свега мислим на Савиндан и Видовдан као најважније тачке ослонца српског бића - је у служби прикривања голотиње попуштања пред странијем притиском.
Ето цијеле тајне новога празника. Његова суштина је прикривање голотиње око укидања Дана Републике Српске. Не, није нам Шмит наредио већ смо ми сами тако изабрали, то је та врста родољубиве скаске.
Видим да се по некијем Телеграм каналима појављују питалице [квизови]: Да ли сте да Дан Републике Српске буде Сретење?
Видим да и већина људи подржава такву одлуку, јер се немојмо заваравати да се ради о приједлогу; све је већ давно одлучено и договорено. Остало је да се испоручи.
Ја Србин из Републике Српске, чији је отац положио свој живот у њено стварање, јавно изражавам своје противљење. Не подржавам смоквин лист укидања Стјепандана [09.01. Свети Стефан] у замјену за Сретење. Подржавам додавање Сретења на списак празника али не и укидање или мијењање Дана Републике Српске.

? ЉЕТОПИСАЦ

У нашој Бањој Луци сви културни садржаји морају бити везани за власт и моћ или их неће ни бити, гдје се све ради по старом добром принципу - ти мени сердаре ја теби војводо. Ако нијесу везани за власт онда се наши посленици на њиви културе вежу за невладин одсјек [сектор], богато и издашно подстицан од странаца чија је једина дјелатност рад у корист наше штете и нестанка. Од тога нам нестаје дах, трулеж и загорјелост се осјећа у ваздуху. Учмалост. Малограђанштина. Ускогрудост. Наше родољубље се креће између двије тачке које се међусобно преплићу, од везивања за власт до бусања у родољубиве груди и чекања ко ће понудити више како бисмо продали своје умне способности. Сви смо на својеврсној продаји [аукцији] гдје су главни понуђачи власт и страни завојевачи.

На овом предавању професор Ломпар је јасно указао да се српски опстанак и дјеловање мора везати, као што је то бивало у прошлости, за садржаје наше културе, која се обликовала на пет значајних стубова: светосављу, косовском предању, сеобама, искуству секуларизације и искуству преживљеног геноцида. Наша култура је у прошлости породила изузетна дјела, од цркава по Угарског, најљепших грађевина по Трсту, изузетне усмене културе у предању епске пјесме као њеног најзначајнијег израза и то све без икаве државне власти. Наравно да је лијепо кад држава подстиче развој културе и свих њених садржаја, но то може бити и погубно, јербо се онда све чињење везује искључиво за налоге које су у сагласју са властима и моћи. По ријечима професора Ломпара, култура је и начин живота, (пре)осмишљавање постојања, наше понашање као одјек садашњости у којој дјелујемо.
За безмало тридесет година од стварања Републике Српске нијесмо били кадри да створимо здраво друштво, плодно тле на којем ће стасавати нова покољења способна да стварају изнова ванредне и велељепне садржаје српске културе. У дугом трајању то је једини јемац нашега опстанка. Власти долазе и пролазе, страни завојевачи такође, но садржаји и поруке које преноси култура кријепе народ, уздижу грађевину нашега постојања, и посве извјесно порађају здраво друштво спремно да се бори за непролазне вриједности нашега рода.
Можемо ли се пробудити? Избатргати из мочварног глиба у који смо заглавили? Наше дјеловање данас је огледало наше будућности.

? ЉЕТОПИСАЦ

Културна пријестолница учмалости

Синоћ сам био на предавању које је одржао професор доктор Мило Ломпар. Предмет предавања јако важан и истовремено болан за српски народ:„Културна политика Срба у 21. вијеку”. Предавање је одржано у препуној позорници [амфитеатру] Филозофског факултета у Бањој Луци.

Између осталог, на предавању се говорило о садашњем стању српске културе и могућностима дјеловања унутар културног обрасца.
Професор је покушао да образложи свој став о погубном дјеловању нашијех власти на садржаје културе, јер, просто речено, наша култура је у потпоном сагласју са властима или са западним утјецајем. То су њена два главна обиљежља у нашем времену. Савремена умна врхушка [интелектуална елита] се креће искључиво у два, скоро па подједнако погубна правца за српски опстанак: ка властима, гдје њено дјеловање исходи од садејства са садашњом власти која је у свези са посједовањем моћи и личних користи. Други правац кретања је потпуна зависност од страних чинилаца и дјеловање у потпуном сагласју са њиховијем налозима. Просто говорећи тај други правац је одређен личном добробити на уштрб шире заједнице па дори и претрајавања српског рода на овијем просторима. Ову скупину културних посленика јасно одређује дјеловање у корист странаца и љубав према њиховијем новцима.

Бања Лука је и вечерас поново доказала да се савршено уклапа у горе описани начин културног дјеловања. Умјесто да израста у културну пријестоницу Срба западно од Дрине, као најзападније тачке српског битисања у оквиру каквог-таквог српског државног оквира, она се претвара у културну средину прворазредне учмалости. Полако тоне у културну мочвару.

Наиме, у првом реду су сједјели људи јако блиски садашњијем властима. Препознао сам мноштво лица која директно својим (не)чињењем (са)учествују у потпуном везивању српског културног дјеловања са властима и моћи која из ње произилази.
Дакле, ми нијесмо кадри изродити врхушку која је спремна сагледати и своје (не)дјеловање које непосредно доводи до угрожавања и унижавања српске културе а самим тијем и српског опстанка. Они су заузели прва мјеста која су за њих била сачувана [резервисана] на предавању водећег српског умника [интелектуалца].
Предавање су одслушали, наравно послије завршетка одмах су похрлили да приђу професору Ломпару, уз незаобилазно фотографисање и смјешкање.
Не вјерујем да су препознали себе као чиниоце који својијем дјеловањем доводе до посљедица о којима је професор говорио вечерас као и много пута у својијем јавнијем наступима.
Но, неко ће подићи обрве и са правом ми указати како није лијепо тако означавати људе и без обзира којем табору нашег јавног живота припадају. Стога бих хтио да означим основни повод овог писанија. Не ради се о овијем људима као личностима, ово није напад на њихово биће већ указивање на свеопште токове мочварности и учмалости у нашему друштву.
Ако се млад човјек, који се спрема да постане будући стуб нашега друшта, искључиво везује за власт, славу и моћ, и у тијем оквирима дјелује, што то може дугорочно донијети нашему роду и широј друштвеној заједници?
Е, на то, мили моји голупчићи, указујем. Никад није добро рђаво казивати о личности, о човјеку као бићу, но нужно је указивати на гнусобне и погубне појаве за наше друштво и опстанак уопште.
Професор је поменуо да је добро кад у друштву постоје фундаменталисти [темељни људи] који непоколобљиво указују на све пропусте, сваку ситницу, јер они онда служе као преинака за дјеловање политичара, који су прагматичари. Ако не би било темељнијех људи [фундаменталиста] прагматичари би све распродали, у свему попустили, сва кретања усагласили са личним или страним користима. Зато су им потребни темељни људи. Са друге стране прагматичари отрјежњују темељне људе од њиховог занесењаштва и понекад чине што се чинити мора. У друштву оваквог прожимања долази до својеврсног сукобљавања ова два става на добробит шире заједнице и цјелокупног рода.

???

Српски језик посједује заиста очаравајуће особености. Но, његово богатство, раскош, пуноћа, разноврсност, јединственост, се открива само онима који љубе свој народ, који га воле без обзира на поједине мане и пропусте, који српство схватају много шире од тренутних налога времена, земљописних и државних граница. За њих се тајна српства крије у свеобухватности културе. Такви умију да разазнају знаке дубине пренебрегавајући испразност површине. Такви читају између редова. Виде љепоту свог рода гдје се другима она указује као гнусоба. Шире руке кад их други скупљају. Чистима је све чисто. Мили моји, само таквима се открива чаролија звана српски језик.

? ЉЕТОПИСАЦ