Овако је говорио блаженопочивши патријарх Павле о односу црквенијех и свјетовнијех власти. Није лоше подсјетити се у ово наше смутно вријеме.

О границама црквене и свјетовне власти или о (без)грјешности истијех

Питање односа црквене и свјетовне власти, као и њихове (не)погрјешивости и богодатости, захтијева пажљиво промишљање. Кључно је разумјети разлику између два схватања цркве: земаљске установе и духовне заједнице.

Црква као установа, са својијем представницима, подложна је човјечијем слабостима и може погријешити. Насупрот томе, Црква као духовна заједница вјерних, Христова невјеста, остаје непогрјешива у своме суштинскоме учењу. Ову разлику истицаше академик Владета Јеротић, пишући „црква" малијем словом говорећи о установи, а „Црква" великијем словом мислећи на духовну заједницу.

Садашње друштво често покушава ограничити улогу Цркве на обављање обреда, од вјенчања до опјела, искључујући је из друштвенога разговора. Међутим, повијест нам показује да Црква има право и дужност огласити се о важнијем друштвенијем питањима. Примјер Светога Вавиле, који спријечи цара идолопоклоника да уђе у храм, показује како црквени прваци могу и требају супротставити се злоупотреби свјетовне власти.

Опасност данас лежи у појави особенога православнога црквеновлашћа [клерикализма], гдје се црквеним старјешинама приписује непогрјешивост. То није у духу православља, које учи да је једино Христос савршен и безгрјешан. Жарко Видовић с правом упозораваше на ову појаву, наглашавајући да такав приступ више одговара римокатоличкоме него православноме учењу.

Црква има право и дужност говорити о друштвенијем питањима, али то ваља чинити из положаја духовнога достојанства, не полажући права на свјетовну власт. Истовремено, ни црквени ни свјетовни поглавари нијесу изнад карања када одступе од истине и правде.

У времену преврједновања вриједности, важно је сачувати равнотежу: поштовати црквену власт, али не заборавити да су и црквени великодостојници људи који могу погријешити. Једино такав приступ омогућава здрав однос између црквене и свјетовне власти.

Као потврду томе, прилажемо примјер из житија Светога Максима Исповједника - свеца који не само да караше заблудјеле црквене достојнике, него и претрпи прогонства зато што не одступи од истине.

🖋ЉЕТОПИСАЦ
#Љетописац_пише #гласна_размишљања

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

???

2/2

Тако Господ, с једне стране, покушава сачувати нас од духа противљења околини. Од духа охолости и властољубља, који неизбјежно сије међу такмацима одвојеност, злобу и непријатељство. С друге стране, подстиче нашу жељу да растемо, развијамо се, постајемо виши, бржи, јачи. Истински наприједак могућ је само онда кад је циљ нашијех тежњи Господ и сљедовање Његову Благовјешћу. Тај циљ преображава свако надметање, испуњава га духом љубави и братољубља, а нашему срцу дарује дубоко задовољство.

? ЉЕТОПИСАЦ

Покривање голотиње

Не бих да кварим родољубиве скаске. Није лијепо рушити славља. Неумјесно је а нико ме ништа није ни питао.
Но, ипак, пишем: сва ова родољубива окупљања и измишљања још празника кад ни постојеће не обиљежавамо како доликује - прије свега мислим на Савиндан и Видовдан као најважније тачке ослонца српског бића - је у служби прикривања голотиње попуштања пред странијем притиском.
Ето цијеле тајне новога празника. Његова суштина је прикривање голотиње око укидања Дана Републике Српске. Не, није нам Шмит наредио већ смо ми сами тако изабрали, то је та врста родољубиве скаске.
Видим да се по некијем Телеграм каналима појављују питалице [квизови]: Да ли сте да Дан Републике Српске буде Сретење?
Видим да и већина људи подржава такву одлуку, јер се немојмо заваравати да се ради о приједлогу; све је већ давно одлучено и договорено. Остало је да се испоручи.
Ја Србин из Републике Српске, чији је отац положио свој живот у њено стварање, јавно изражавам своје противљење. Не подржавам смоквин лист укидања Стјепандана [09.01. Свети Стефан] у замјену за Сретење. Подржавам додавање Сретења на списак празника али не и укидање или мијењање Дана Републике Српске.

? ЉЕТОПИСАЦ