?

Тако су на пример они чинили неке интриге па чак и заверу против патријарха цариградског Григорија, те је митрополит Јосиф био позван у Цариград, а Прокопије није саставио ни годину дана па је и он позват у Цариград, а одатле послан у Кесарију Кападакијску. Сви ти Грци који су к нама долазили нису знали ни речи своје пастве, али нашавши се у средини, где опет нико није знао речи грчке, били су принуђени да штогод науче српски. Али у цркви, кад се служило, обично су се старали да све што архијереј говори буде на грчком језику и настојали да десна певница такође буде на грчком језику. Али у томе нису успевали.
...

По свему изгледа да ни свештенство, ни масе, нису биле свесне шта им је од Грка спремано. Тек кад су видели и познали Грке на делу, тек онда се јавља незадовољство и револт који доводи до дуге и тешке борбе.
...

Кад смо за време великог светског рата били на Солунском фронту, улазили смо у тамошње православне цркве које су сада под Атином, а раније биле под егзархијом и патријаршијом. Наишли смо на једно варварство за које су само Грци способни да га онако грозно изведу. Наиме, они су још 1913. и 1914. године наименовали комисије које су ишле од цркве до цркве, и где год је био који запис над светитељем на словенском језику, они су га црном бојом немилосрдно премазали, искваривши сваки естетички укус, и преко тога написали грчким словима име свеца. Сем тога, сељаци су нам причали да је свака црква имала цело коло црквених књига и то су те комисије пред црквом спалиле. Исто тако су спаљивали и мање дрвене или папирне иконе на којима је био већи запис нпр. приложника и др. У једном селу у Меглену десио се овакав случај: црква је имала једну скупоцену плаштаницу извезену златом, онај уобичајени текст на плаштиницама био је написан словенски. Кад је комисија наишла на плаштаницу, осуди и њу да се спали. Одбор црквени молио је да се то не чини, јер је то злато, драгоценост. Комисија одговори овако: „Нас је Веницелос послао и наредио да свако слово словенско уништимо и ми морамо плаштиницу спалити“. Кад за то дозна село, намах се скупише сви људи и захтеваше да се плаштеница поштеди. Комисија не пристаде. Сељаци припрете, и најзад споразумеше се да иду код владике, па да он пресуди. Владика пресуди ствар тако да цртеж може остати, али текст мора се уништити. Зато узе маказе, одсече га и задржа себи, а сељаке упути код мајстора који им приши грчка слова од хартије што се меће на мртвачке сандуке и за то се добро наплати.

[Наглашавања су наша]

?

Ту свест хтели су Турци да утуку и тога ради пролили су море крви, али се Срби застрашити не могаше, већ по ономе „притиснуто јаче све навише скаче“, и они што више мучени све већи отпор даваху и све више слободу цењаху.

Каква то сила и моћ бејаше код тога народа намученог и напаћеног, неписменог и непросвећеног да се бори и да иде врло често и у сигурну смрт? Ту моћ црпљаше народ у вери да је он културно напреднији од завојевача Турака; да је његова вера боља и узвишенија, и да правда на крају мора победити неправду. Због тога на застави борбе своје исписа значајне речи за крст и слободу. После тога биће нам разумљиво зашто је народ толико заволео веру и цркву. Оне су му биле све и сва. Помоћу вере народ се запајао религиозним идеализмом, а црква му је била једина чуварка његове наде за бољу будућност.

Али у другој половини XVIII века беше настао очајан тренутак. Ту веру и молитву погазише му Грци и преотеше му цркву у којој се Богу молио, наметајући му неразумљив језик грчки. Намере су Грка биле врло прљаве а у исто време и врло провидне. Због тога изазваху револт у душама и срцима Срба. Беше постављено питање духовнога ропства Грцима. Услед тога многи ватрени људи одбацише и помисао да робују поред Турака и Грцима, те због тога решише се пре да уђу у мухамеданство, па да буду равноправни са Турцима, него ли да остану хришћани па да у цркви робују Грцима. Због тога су прешли у мухамеданство Гора, Качаник, Торбеш и Меглен.

Из свих ових догађаја Грци нису извукли никакву моралну поуку за себе, они су остали неосетљиви као стена и нису осетили ни најмањи потрес ни у души, ни у срцу, ни пред Христом, иако су неколико стотина хиљада душа отерали у мухамеданство.
...

Кад је 1766. године укинута Пећка патријаршија дошли су у Босну фанариоти из Цариграда и преузели управу. Први се звао Данило (1766 - 1769) [6]. Прва им је брига била да осигурају себи приходе, те одмах преузеше право на приход од „тепсије“ – црквени тас, у који прилажу присутни хришћани у цркви. Да би што више прихода имали, наредили су да се тас проноси за време службе и јутарње по неколико пута. Та чисто материјална страна послужила је владикама као повод те су обратили више пажњу на богослужење а и сами су често ишли и обилазили цркве контролишући углавном да ли се уредно проноси „тепсија".

Из живота и рада свих ових многобројних митрополита фанариота немамо да забележимо ниједан покушај рада за добро народа и пастве. За сто и више година није записано ниједно добро дело фанариота, ниједна задужбина, ниједан случај пожртвовања владика за народ и паству своју. Први и последњи циљ њиховог рада био је експлоатација пастве ради материјалне добити.
...

Као и свуда, тако су и у Босни и Херцеговини владике фанариоти покушавали да уведу грчки језик при богослужењу, али како сем владика и њихових протосинђела нико не знађаше грчки, то су се обично задовољавали да се за десном певницом одговара грчки а за левом словенски. Кад није било протосинђела онда је сам владика певао или читао грчки, нарочито Символ вере, Оче наш и друге молитве.

И за време фанариота Зворничка епархија није играла неку особито видну улогу по чему би се нарочито истакла. Ређали се епископи један за другим који никакав особити спомен нису за собом оставили по чему би се спомињали. Њихова главна брига била је скупљање димнице и других прихода а као Грци, чим би накупили толико пара, да могу купити неку бољу епархију ближе Цариграду, напуштали би Зворник и ишли у Малу Азију, Тракију, Источну Румелију и другде.
...

Они су куповали своје митрополитство за новац и према томе њима није био циљ да служе Богу кроз Христову науку, већ да дођу до новца, како би задовољно проживели. У том смислу не треба ништа да нас изненади да је народ, не само владике, но и људе које су владике собом доводиле синђеле и ђаконе, називао кесеџијама и другим погрдним именима. Очувано је предање да је народ од интрига и опадања од стране владика и њихових сарадника Грка, многе муке пропатио. Но, сви ти Грци што су нама долазили нису интригирали само противу нас, но и између себе.

?

?

После тога првог безакоња они су отпочели чин одрођивања. Наиме, Српска црква била се већ саживела са словенском службом и словенским језиком. По поруци из Цариграда, да би створили што повољније земљиште за обновљење грчког царства, фанариоти су почели избацивати словенски језик и словенску службу заводећи грчки језик и службу у намери да изврше грцизирање. У том погледу имали су много већи успех у јужним крајевима, где су успели готово потпуно да истисну словенски језик, него у северним крајевима, где су се задовољили да се за десном певницом пева грчки а за левом словенски.
...

После тога почели су оснивати грчке школе те у њима обучавати српску децу грчки и у грчком духу, те их одрођивати. И чим су мало ухватили корена, нарочито по јужним крајевима, они су спаљивали и уништавали словенске књиге, а по црквама над свецима премазивали су словенске записе и исписивали грчке.

На тај начин потчињење Пећке патријаршије под Цариградску носи на себи обележје не само духовно црквенога ропства, већ и тежњу за уништењем Срба. То је одиста био један очајан тренутак у животу српскога народа кад је имао да страда не од иновераца, већ од припадника исте вере, који су били турско робље као и ми.

Владике фанариоти који су долазили у српске земље оставили су о себи најгрозније и најстрашније успомене. Судећи по делима њиховим то не само да нису били достојни имена владика и свештеника, као посредника између Бога и људи, не само да нису били достојни назива хришћанина, који живи по науци хришћанској, већ нису имали у себи ни најобичнијих човечанских особина најпростијих људи; они су били у пуном смислу речи нељуди. Њима је главни циљ био новац. Новац је требало скупљати од народа, за то име је била потребна помоћ власти, власт је, пак, била у рукама Турака, због тога требало је задобити Турке. Како су се у то време водили ратови између Аустрије и Турске и Срби су одлазили као фрајкорци у аустријску војску, то су владике и њихови протосинђели и димничари ради шпијунских циљева залазили по селима, сазнавали за покрете међу Србима и о томе извештавали Турке. Разуме се да су Срби главама плаћали те фанариотске услуге Турцима.

Наш прослављени писац тога времена Доситије Обрадовић говорећи о грчким владикама вели да су то најамници који долазе у бедну Србију, Босну и Херцеговину из Татарске и Караманије те измождене Србе живе деру, иако је још где заостало мозга у костима они то испијају и прождиру.

Француз Боа-ле-Конт, вели: „грчке владике ни мало не маре за земљу и народ. Очекујући све од Цариграда, они су са пашама и кадијама експлоатисали земљу, која је за њих била туђа.“ Такве је владике народ мрзео и они су народ глобили и код Турака клеветали. Други савременици описују Грке владике како су ишли по селима кад су димницу скупљали. Грк владика, веле, језди на богато украшеном коњу, о бедрима му мач, а о ункашу буздован. Њега прате турски војници и веома су му услужни у пљачкању и гоњењу Срба, јер су и владике услужни Турцима и са њима живе у много већем пријатељству, него са својом паством, Србима.

Али као најбољи пример може да послужи смрт Хаџи-Руфима. Он бејаше дошао у Београд да моли дахије за милост према народу, и одмах се јави митрополиту Леонтију (Грку) мислећи да ће му он, као владика, помоћи. Чим је Леонтије угледао Руфима, одмах извести Турке о његовом доласку. Још је Руфим седео код Леонтија и очекивао помоћ и савет а гавази дојурише, шчепаше Руфима и одведоше га Аганлији. Суд Аганлије био је кратак. Прво га у тамници мучише да призна и ствари о којима није ништа знао, а сутрадан изведоше га на Калемегдан и одсекоше му главу.

Такви су били Грци владике.
...

Пропашћу српске државе Срби су настрадали политички и економски. Због тога за све време ропства они покушавају да се ослободе политичких и економских окова. За време 1459 - 1804. године није остала ниједна буна или рат против Турака, а да Срби нису тамо учествовали. То сведочи да је свест о слободи била код њих врло јака.

?

„Крстни ход“ по католичком

Још један момент, који указује, да је унутар РКЦ-а све веома компликовано. Она све брже клизи у духовни понор. А патријарх Вартоломеј је спреман да заједно полети са њом, улажући велике напоре да део православног света под његовом контролом споји са католицима.

https://t.me/antiraskol/22711

[Колеге су прво мислиле да се ради о унијатама из Украјине, али су каснијом проверим виделе да су питању Пољаци римокатолици.]

Прослеђено од
Raskolam net

Време је за Аман 2.0

Однос снага у црквеном свету се показао занимљивим у вези са доношењем закона у Украјини, чији је циљ забрана деловања Украјинске православне цркве.

После изгласавања закона, у овом или оном формату, у одбрану УПЦ су се изјаснили:

1) Јерусалимска патријаршија;
2) Антиохијска патријаршија;
3) Бугарска патријаршија;
4) Српска патријаршија;
5) Московска патријаршија;
6) Албанска православна црква;

[Тачно - видети код нас. Колеге су ово писале 05.09.]

До усвајања закона, УПЦ је подржана од:

7) Македонска православна црква;
8) Пољска православна црква;
9) Православна црква Чешке и Словачке;
10) Православна црква у Америци.

Други (изјаснили су се против забране УПЦ):
11) Ватикан;
12) Светски савет цркава.

Подржали су забрану УПЦ (према кабинету председника Украјине):

1) Константинопољска патријаршија.

По овом питању ћуте:

1) Румунска патријаршија;
2) Александријска патријаршија;
3) Грчка православна црква;
4) Кипарска православна црква.
5) Грузијски патријархат.

Тако од Помесних православних цркава
- 10 подржава УПЦ,
- 1 је иступила против ње,
- 5  паузира.
Од осталих верских удружења, која имају тежину у свету, постоје минимум - 2 организације на страни УПЦ (ово не узима у обзир ААЦ [Јерменска апостолска црква] и других дохалкидонских удружења.

Није ли време да се сазове Аман 2.0? Иако раније овај формат није подржавала већина, јер се радило о сукобу Руске православне цркве и Фанара, сада је циљ прилично благородан. Закон о забрани УПЦ створио је преседан, који би итекако могао да утиче на будућност помесних Цркава, које се налазе на територијама суседних држава, а ово није шала.

#От_редакции

?

2) Каква агенда такав и алат агенде. Пројекат "ПЦУ" је алат фанаропапистичке агенде. Копилана Думенка, гркофони епископи водају са собом као Цигани мечку, е да би нам показали да су они "први без једнаких", да су расно изнад нас, и да је наше место раме уз раме Думенку. Са друге стране он, копилан, као први штитоноша "првог без једнаких", патријарха свег Космоса, редовно се натура Црквама које га не прихватају. Шаље званичне честитке, реаговања разним поводима и објављује их код себе, а онда му их преносе по Нато-православљу. 

Тако и сада, копилан шаље честитку новоизабраном бугарском патријарху (у своје време је слао и патријарху Порфирију). У тој својој честитки копилан пише:
- да је честитао првојерарху који признаје "ПЦУ",
- да су "ПЦУ" и Бугарска патријаршија кћери Константинопољске цркве,
- да је покојни патријарх Неофит "осудио агресију на Украјину и изразио саучешће украјинском народу који је страдао у геноцидном рату", где се он нада да ће нови патријарх "наставити да диже глас Бугарске православне цркве против руских злочина. у име победе истине и праведног мира Украјине, Европе и света“.

Лаж до лажи. Још у мају је митрополит западно-средњоевропски Антоније (који се у Софији састао са поглаваром „ПЦУ“) признао да су аутори „антиратне“ поруке били патријархови помоћници, а не он. Никаквог званичног става БПЦ против рата било није. Нејасна, готово анонимна порука која се приписује патријарху Неофиту, који је у том тренутку био у тешком стању, и никада се раније није огласио по овом питању је дело његових викара и помоћника иза његових болесних леђа.

Честитка "кијевског митрополита" је уклоњена.

"Стогодишњи рат" Константинопоља

Дешавања везана за избор бугарског патријарха позивају на утврђивање градива. У ту сврху ћемо подсетити на рад, једног од наших аутора, који датира из децембра 2019. године. Овде износимо закључак (превод М.Тодић је уређен по нашем):

„Последњи бој је најтежи“

1. У светлости свега горе реченог треба извући неколико важних практичних закључака.

Треба имати на уму да компромис неће решити проблем и да се Фанар неће зауставити на путу уништавања РПЦ [читати одмах и СПЦ], као и утврђивања пуноће своје власти у православном свету. Једино средство да се обустави кретање фанариота у одговарајућим сферама представља осуда њихових богословских заблуда. Као почетак може да послужи Архијерејски сабор наше Цркве на којем треба покренути питање нелегитимног присвајања статуса „првог без једнаких“ од стране Истамбула и „привилегија“ да прима апелације од клирика других помесних Цркава.

2. Не смемо пристати на одржавање Свеправославног саветовања под условима Фанара пошто је он једна од страна у конфликту и не може бити организатор разматрања сопствених поступака у Украјини. Враћање на „критски формат“ ће бити грешка. Потребни су нови правилник и нова правила сарадње помесних Цркава. Најкориснији сценарио би било одржавање Свеправославног саветовања под председавањем треће стране.

3. „Украјински проблем“ нипошто не треба сводити на питање законитости „хијерархије“ „ПЦУ“ заобилазећи чињеницу да је Истамбул упао у јурисдикцију РПЦ. Судећи по изјавама Албанске, Кипарске, Румунске и других Цркава, оне прећуткују укидање акта из 1686. године и индиректно признају право Истамбула на давање аутокефалије у Украјини. Не сме се допустити игнорисање овог проблема и треба захтевати оснивање свеправославне комисије за проучавање историјских докумената везаних за предају Кијевске митрополије Московској патријаршији.

4. Треба развијати богословску критику нове еклисиологије Фанара. Данас богословље не треба да остане удео кабинетских научника, већ треба да има практичан значај за заштиту православне вере. Између осталог, треба посветити пажњу анализи модернистичког богословља митрополита Јована (Зизјуласа) чија су слаба места очигледна и представљају згодну мету критике. Такође треба стварати међународне полигоне за богословски дијалог, који ће представљати алтернативу онима које контролишу фанариоти.

5. РПЦ треба да формулише еклисиолошке принципе који ће бити јасни свим помесним Црквама и које ће моћи да истакне као знамење око којег ће се објединити сви противници истамбулског „папизма“. Ови принципи треба да буду:
- стварни суверенитет помесних Цркава који не зависи од каприца Истамбула;
- поштовање канонских граница Цркава и што је главно – - примат стварне, а не привидне саборности у Цркви.Између осталог, треба потврдити - право сваке помесне Цркве да иницира одржавање Свеправославног сабора.

#Алексей_Смирнов

Telegram

Правблог

Основные выводы статьи: Нужно помнить, что компромисс не решит проблему и Константинополь не остановится на пути разрушения РПЦ, а также утверждения полноты своей власти в Православном мире. Единственным средством прекратить продвижение фанариотов в соответствующих…

Диктатура папизма vs императива општења

Власт без служења - то је диктатура. Тако је изјавио римски папа. Међутим, власт која сама одређује границе и садржај тог служења, исто се може назвати диктатуром. Дијалог, који је на крају одређен вољом једне особе, не може бити изистински слободан. У њему не може бити искреног, отвореног резултата, независног од воље „монарха“. Зато је такво „служење“ апсолутно условно*.

Патријарх Вартоломеј такође често понавља ову формулу. Наводно, он служи јединству Православља. Али како неко може служити Цркви, а игнорисати глас и примедбе помесних Цркава? У овом случају, концепт „јединства“ и „служења“ постаје потпуно апстрактан, апстрахован од реалне воље и реалног јединства епископата. Испоставља се, да се служи не стварним црквеним субјектима, већ некој платонској идеји, која се налази ван емпиријске стварности. Поврх тога, садржај ове идеје из неког разлога одређује једна особа, која се у суштини проглашава непогрешивом.

Можда се сећате, како је на критике учесника Критског сабора, Вартоломеј  одговорио, да га није брига за критику, због тога што је он „служитељ Сабора“! Испада, да Сабору нису потребни прави учесници и њихови гласови. Моделираће их „први без једнаких“. Замениће  их симулакрумом своје маште. Изјавиће, да боље познаје интересе помесних Цркава, од самих помесних Цркава. Саборност, на тај начин, се своди на субјективну игру маште једног човека.

Али Дух Свети не делује кроз једну особу, већ кроз слободно општење са отвореним резултатом (иако у оквиру већ постојећих догмата, канона и Светог писма). У томе се и састоји посебност Православља. Које на васељенском нивоу одбацује неопходност за индивидуалним руководством и оставља отворен простор за деловање истинског поглавара Цркве – Исуса Христа – кроз Духа Светога.

Да, са овим приступом црквени живот је мање „контролисан“ и предвидљив. Но није ли страх од „анархије“ израз неповерења у Бога? Зар је Он напустио Цркву? Зар је заиста нужно тражити замену за Њега у виду некаквог „викара“ и „наследника“? Зар Син и Свети Дух неће обезбедити видљиве облике црквеног јединства, подвргнуте императиву општења у заједничкој вери? У том контексту, Васељенски сабори су довољан механизам за остваривање императива општења, комуникације. Више и није потребно.

Наравно, може се приговорити, да је и овде исто потребна нека врста принуде, да би се наметнула реализација овог императива. И ту се опет заглибљујемо у контрадикторну дијалектику моћи и слободе општења. Уопштено говорећи, покушаји стварања „научне“ еклисиологије су слични покушајима стварања „научне“ теорије знања у филозофији. Ако повучемо аналогију, онда је „папизам“ у филозофској гносеологији филозофија самосвести, чији је оснивач Рене Декарт. Његов „cogito” као исходна тачка знања, је један за себе непогрешиви „римски папа”, без кога је поузданост знања Декарт сматрао немогућом.

Но ми знамо то, да је филозофија самосвести била дуго подвргнута темељној критици и да је застарела. По аналогији, можда би и римокатолици требало да крену напред у свом еклисиолошком размишљању? Јер читајући норме Кодекса канонског права Католичке цркве, не може а да се не види натегнут покушај да се створи непротивречна дијалектика између моћи папе и моћи епископата. Ове натегнуте формулација буквално привлачи очи. Из редова католичких канона стално избијају противречности. Зато што власт једног не може да замени општење, комуникацију многих.

Том истом дијалектиком се збунио и главни теолог Фанара - Јован (Зизјулас), који је дошао до закључка, да је извор јединства „Многих“ „Један“, искривљујући православну тријадологију и изопачујући суштину општења.

#Александр_Подгорный

*) Ограничено, одређено било којим условом, важи само у присуству неког услова.

Превентивна мера над митрополитом запорошким Луком је продужена за месец дана

1. јуна 2024. године је одржано судско рочиште на којем је прихваћен захтев истражитеља Службе безбедности Украјине, да се Његовом Високопреосвештенству Митрополиту запорошком и мелитопољском Луки продужи мера превенције у виду кућног притвора.

https://t.me/lekarzpmluka/59

„ПОНИЗАН ДУХОМ СТИЧЕ ЧАСТ“ (Приче 29:23)
Љубљени у Господу оци, матушке, браћо и сестре!
Да спасе Господ све вас за молитвено обраћање Господу, тако неопходним у време искушења, послатих данас сваком од нас и мени лично!
Са своје стране, понизно прихватам одлуку суда да се превентивна мера продужи за месец дана.
Изнова и изнова изражавам срдачну захвалност сваком од вас на вашим молитвама и биће ми драго да вас видим на богослужењима да са свима вама – са повереним ми свештенством и паством, поделим радост евхаристијског заједништва!
Нека се свети угодници Божији - Запорошки новомученици и исповедници, заједно са Пресветом Богородицом, гледајући са неба на све што се дешава, заузму за нас пред Свемогућим Господом, да се мир и љубав сачувају у нашим срцима без обзира на све, сва искушења смо успели да пребродимо захваљујући неисцрпној благодатној милости Свеблагог Господа!
С љубављу у Господу призивам на вас благослов Божији!

Telegram

Лекарь.zp-m.Luke

«СМИРЕННЫЙ ДУХОМ ПРИОБРЕТАЕТ ЧЕСТЬ» (ПРИТЧИ 29:23) Возлюбленные о Господе отцы, матушки, братья и сестры! Спаси Господи всех вас за молитвенные воззвания ко Господу, столь необходимые во время испытаний, ниспосланных в сегодняшний день каждому из нас и мне…