Надам се да ће се с временом некакав дијаог заиста успоставити. Но проблем је у томе што читава једна каста не разликује дијалог од још једне манипулативне технике избјегавања друштвене одговорности. Дијалог, сигурно, дијалог. Но у Цркви може да постоји дијалог уколико мржња не превазилази љубав. У држави такође. Може се причати о спровођењу закона, уколико има закона и о добрим и лошим странама устава уколико устав обавезује (а он обавезује да се правни поредак чува и када се организују јавне набавке и када се потписује Бриселски или прихвата Охридски споразум). Дијалог, него шта, али најприје да видимо да Србије има изнад и након сваке владајуће гарнитуре, сваког појединца и сваког до сада учињеног геста којим је Србија "привремено" суспендована да би се остварила политичка или лична корист.

Дајте нам да видимо праведну Србију која неће бити глас осионог политичара према свом народу а став слабог пресамићеног човјечуљка на столици пред моћницима већ Србију која ће бити достојанствена пред Силом и благоразумна пред слабима. Да видимо Србију правде која се моли Богу правде. Да видимо Србију у којој су људи способни да зидају сами и да плаћају свој развој својим новцем а не полуколонизовани плијен "страног инвеститора". Да видимо онај оквир у коме се води дијалог неприкосновеним и изван декоративног национализма. У тренутку када се то деси, дијалог ће не само имати смисла - он ће кренути сам од себе, од оног испред задруге у моравским селима до онога на телевизијама и за говорницама.

Дијалог у Богу ће спасити Србију - зато Србије мора да буде што више и Бога што више а људи склоних монологу све мање и монолога у њима све мање.

Позив на дијалог

Дијалог није просто, како се често мисли, разговор двоје људи или група већ δια овдје означава "раз", као "раз-лика", "раз-но", Дакле, да бисмо уопште могли да говоримо о дијалогу, неопходно је да и са друге стране имамо бар минимум поштовања (учесник у дијалогу не може бити "издајник", "идиот", већ човјек и Србин ништа мање од свог идеолошког или политичког опонента) и што је подједнако важно: учешће у дијалогу има смисла уколико обје стране знају да ће кроз дијалог доћи не само до "размјене мишљења" (па свако на своју страну) већ ид о неког заједничког рјешења. "Можемо ми да причамо, али биће како ја кажем" - рецепт је за катастрофу. Постоје апсолутно ауторитарни режими, породице, странке, системи. И обично је довољно да тај ауторитет мало напрсне (а Бог дао да је "сваки човјек лаж" и да ауторитети увијек покажу и своје слабости) и од те државе, породице и народа не буде ништа. Носилац репресије поклекао, а они чија се ријеч није слушала нису стекли осјећај да их неко чује.

Све ово пишем прегледајући коментаре на појединим медијима јутрос. Они под контролом власти, сви од реда, (као) по команди, испуњени типским реченицама: "дијалог је рјешење". "треба нам дијалог", "Предсједник је предложио дијалог". Додуше, изхледа да ни она друга машина још није сасвим угасила рад, па се понегдје нађе и "издајници који руше државу треба да знају да им неће проћи". "усташе, марш из Србије". Да имам чак и примисао да је неко усташа, са њим сигурно не бих ишао у дијалог. А ако већ причам са неким, увјерен сам да тај човјек није усташа. Но тако бива када се противрјечне команде дају у сложеним временима а медијска машинерија набаждарена на блаћење свакога ко се не покорава одједном забагује, јер нити може да се окане старих навика, а чак и до ње полако продире информација: себи чините зло, себе укопавате ниже.

Генерално, обрадовао бих се дијалогу, макар оваквом, изнуђеном. Боље икакав него никакав. Но и даље стоји једно велико питање: о чему причати? Проблем је у томе што заиста постоје теме које ни раније нису могле бити предмет дијалога - попут поштовања Устава, рецимо, када је у питању сецесија Косова и Метохије. Сјећа ли се неко оног тренутка када је "отворен дијалог" о статусу Косова? Ко је тада био вољан да чује било шта и било кога осим ставова, рецимо, некадашњег предсједника САНУ, чији су ставови "коинцидирали" са "државном политиком" предаје и издаје? Ако сте били за било који други став - нисте се могли чути, нити је ваш став узиман у обзир приликом (правог) дијалога са Приштином. Дијалог о Рио Тинту? У ситуацији у којој покрет "Копаћемо" сахрањује живог Емира Кустурицу? Чудан дијалог.

Само људи који никада нису прочитали Свето Писмо ни били заиста вјерујући мисле да у Цркви није било распри, па и дијалога. Нови Завјет је пун дијалога, оног дијалог до границе конфликта. Рецимо, ако узмемо само питање обавезности обрезања за хришћане који нису били Јевреји. Апостол Павле нам чак како се толико се у тој мјери није слагао са Св. Ап. Петром да је био принуђен да му се јавно супротстави у Антиохији. " Јер прије него што дођоше неки од Јакова, јеђаше с незнабошцима; а када дођоше снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања.И дволичаху с њим и остали Јудејци, тако да и Варнава приста на њихово дволичење. Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски?"( Гал 2,11-14) Дакле, не баш меке ријечи. Но данас их на иконама видимо загрљене - они нису дозвољавали да један другоме постану "усташе" и "итдајници", "ботови" и "сендвичари". И тако кроз читаву историју Цркве. Дијалог је понекад био оштар, али никада није смио да изађе изван граница онога заједничког. У тренутку када се одаткле изађе, када се пређе праг Цркве, тешко је било назад.

Да и Светитељ види своју дјецу обновљену: бројне и сложне породице, честите вође и молитвене свештенике, мужевне очеве и пожртвоване мајке, васпитану дјецу и мудре старце. И читаво Отачаство, данас на силу преграђено, ослобођено и обновљено и уједињено!

Да будемо бољи, помоли се за нас, оче Савво, и не дај да твој народ види крај прије другог Доласка Христа Твога и нашег. Дај нам да заборавимо гријехе тек када их исправимо и странпутице када изађемо на пут. Води нас, прије сваке друге руке људске, светитељу. Ти бар знаш откуда смо твојом руком пошли, још прије Косова. Дај нам да видимо куда смо се упутили. И не дозволи да у маглама заборавимо једни друге од краја до краја Отачаства, да се не предамо, да вјерујемо у Завјет и видимо вјерон и када све и сви не вјерују ни у оно што виде.

Пропути нам кроз твоје путеве, хумски земљаче и жички богослове, хиландарски преводиоче, јерусалимски поклониче, никејски царски сабесједниче, великотрновски сабрате, руски сапутниче, српски свимаоче.

Помени нас, Светитељу, да нас не помету у несветом свијету.

Молим ти се данас, док ми спавају дјеца, твоја колико и моја.

ВЕЧНО УЈЕДИЊЕНИ 1848-1918 ???

Врховни Преварант као и обично замајава јавност и избегава одговорност. Жртвоваће каквог небитног министра и/или директора (а сви сатрапи су му мање-више небитни сем Малог и Чалета) који ће поднети оставке ради утишавања и преусмеравања народног гнева због злочињења напредних „уградитеља“ у Новом Саду.

Суштинског прихватања и подношења одговорности, међутим, неће бити, као што је није било ни у случајевима погибије у Бањској, пада хеликоптера са бебом у Сурчину или судара на наплатној рампи у Дољевцу.

Правда ће бити задовољена тек онда кад главни кривац за стање у држави и творац оваквог накарадног система — Оскар Велеиздајник — буде изведен пред суд који ће збиља судити у име народа и по закону, а не по страху од Лажног Цара.

На крају крајева, запитајте се како је могуће да подржавате истог човека кога подржавају Кристофер Хил и сви западни амбасадори, који се редовно састаје са Александром Сорошем и Владимиром Зеленским, док се истовремено пред камерама западних медија хвали тиме да се више од две и по године није чуо, нити званично састао са председником Русије Владимиром Путином.

Србија са Александром Вучићем на челу све више иде стопама Црне Горе Мила Ђукановића (и настављача његове антируске политике) и Јерменије под мандатом Никола Пашињана. Што пре Русија то препозна, биће боље за оба наша братска народа.

Стога је савет, а уједно и братска молба родољубиве и русофилне већине Срба, да коначно почнете да подржавате наш честити и у Москву с надом и љубављу загледани народ, а не лажљиве, дволичне и покварене политичаре на власти који изјављују да је Србија дужна да ископава литијум како би спасила Немачку и друге западне земље које су сада у привредној рецесији!

У нади да ће Вам ово обраћање помоћи да стекнете прави увид у стање ствари у Србији, желимо Вама и Русији победу у борби за праведнији, бољи и лепши свет у коме ће и Србија као слободна и суверена земља имати своје место.

Младен Обрадовић
теолог, уредник Телеграм-канала
Срби за Русеt.me/srbizaruse

Зашто српски националиста не може да буде укрофил? Првенствено зато што Украјина не штити ниједне племените вредности иза којих се крије, белу расу, словенску, европску цивилизацију а понајмање Хришћанство! Уместода су наставили континуитет борбе са руским братом против германско-ватиканског запада и дивљих исламско азијатских хорид истока они су одабрали да служе Ционистима и светским глобалистима, жртвују цео свој народ зарад неке будуће хазарије, сву земљу су већ продали великим америчким корпорацијама. Шта је ту за нас битно поред свега горе наведеног? Руска издаја руског брата геополитички гуши Србију и суверену европу као природан континеталан савез белих народа од Лисабона до Владивостока. А посебно битно проливају даноноћно православну крв и спречавају Руски долазак до Дунава и Измира који би нам била једина геополитичка сламчица спаса у НАТО окружењу, својим словенским животима узимају словенске животе како се Словени не би уједили, како би се не би направио савез Русије и Словачке, Појачао православни утицај на православну Румунију и ослонили се на мађарску како би слободарски централно европски народи имали алтернативу мимо словеномрзачкго запада. Због тога су издајници наше расе! Јер руски продор Карпатем, Дунав би омогућио опет руски гас европи и европа као и њени народи би се коначно ослободили 75 година нато ционистичког терора... Украјински националисти су се и сами за ово некад борили све док им ционистички новац није помутио памет, и не само то него су дозвољавали нацистичко експериментисање на њима како би се правили отрови против Словенске расе! Прљави издајници попут издајничког козака Остапа из романа Тарас Буљба.Малорусија, односно данашњи простор познат под називом Украјина био је одувек легитимна земља руског народа. Да би појаснили шта то значи морамо сагледати историјске чињенице. Сама Украјина као реч говори о некаквом крају, али тај назив за данашње поднебље Украјине почиње да заживљава међу Малорусима тек половином 19. века. Руски народ све до бољшевичког преузимања власти био је сачињен од 3 типа Руса односно Великоруса (данас нама познатих само као Руси из Руске федерације), Малоруса (данашњи Украјинци) и Белоруса.

Ово не значи сваки од ових назива означава посебан народ или нацију већ као и код нас Срба термин везан за географску поделу етничког простора. Самим тим данас бити украјински националиста или подржавати независну Украјину, као и пре 100 година, означава издајство предака и њиховог сна о уједињеном руском народу. Ово је издаја и Православља. Украјински националисти данас су већински јеретици, шизматици или чак неверници.

Хабзбурзи су котили овакав издајнички род у Галицији и видите данас постоје плодови те зле работе. Ти исти и воде овај рат против Русије. Зато је кључно да заблуднели Малоруси прекину бити топовско месо за интересе германског Запада и поново постану браћа прихватајући место у заједничкој држави руског народа. Свака подршка или било каква симпатија према Украјини и њиховој тобож националној ствари је издајство Русије, словенске расе, а такође и православне вере услед њихових јеретичких ставова и деловања. Ово нису само наши ставови већ ставови великана као што су генерал Михаил Дроздовски, Михаил Булгаков, Михаила Меншикова, Андреја Стороженка и многих других.

Крв, између издајица свега руског и словенског и Руса, пала је у Одеси 2. маја 2014. године, спаљивањем Дома синдиката од стране промајданских присталица. Управо присталица западњачки организованог преврата. Тим пучем се асфалтирао пут ка крвопролићу које се сада дешава у Малорусији. Ово је само један пример насиља издајица против своје браће, али нажалост њих је било много више и до данас су се само погоршавали.