Дорогие мои сербы, русские, православные братья - с праздником св. Николая! Србима койи славе - срећна слава!

Да бꙋдемо као Николай - против Ариѧ силны и смѣлы, нищима - милостивы и благи!

https://standard.rs/2024/12/18/ustase-apaci-i-jedan-razgovor-u-arizoni/

О. Крсто Станишић: Јерес прогресивистичког откровења

📑 НАТО православљу је јасно да своје ставове не може до краја прогурати у условима у којима Црква има своје историјско и светоотачко утемељење, зато што су њихови ставови толико у супротности са светим оцима да их је немогуће надогради на историјско искуство Цркве.

🇷🇸 Телеграм канал Покрета за одбрану Косова и Метохије
@pokretzaodbranukosovaimetohije

https://pokretzaodbranukosovaimetohije.rs/o-krsto-stanisic-jeres-progresivisti/

🔴 ИНСТАГРАМ  👈🏻
🔵 ФЕЈСБУК 👈🏻
⚪️ ЈУТЈУБ 👈🏻

✍🏻 ПРИСТУПИТЕ ПОКРЕТУ
🤝 ПОДРЖИТЕ ПОКРЕТ

Наравно, све ово пишем због нас, руске или православне цивилизације. Иако поједини теоретичари виде само површину, па ће све што имају да кажу о Србима и Русима свести на културну феноменологију (Срби слушају турбо-фолк - ми смо Техеран, Руси пате за Паризом, они су Запад итд), чињеница је да наше постојње и дјеловање представља слојевито дозивање наше старе, завјетне свијести (из које црпимо идеју идентитета, тј онога ко смо), са којом се некако и слаже и потире новији слој културолошке заслијепљености Западом - зато и Срби "техеранци" и Руси "парижани" подједнако нестају, топе се у демографији: културно језгро онога како Срби и Руси уређују своје животе доминантно је саткано од западних представа о финансијског сигурности и (евентуалној) породици која не смије да пређе границу личног комфора/материјалне сигурности (чувено и бесмислено а погубно: "не рађати дјецу јер ће бити сиротиња"). Дакле, на идејном плану православна цивилизација још није усјпела да се избори са токсинима Запада, па се засад примјењује исти рецепт за биолошку виталност - масовна увоз миграната у Русију (Кавказ и Средња Азија) а све чешће и у српске земље (засад индијски потконтинент и турски свијет). На плану техничког и политичког: ми заиста имамо свој пут и не треба нам подражавање било чијег обрасца, али очигледно је да се и ту проблеми налазе у тупости политичких елита (са ријетким изузецима). Наравно, Русија јесте атомска сила али њој за побједу над непријатељима неће бити довољан "орешник" већ свеопшта друштвена мобилизација око идеје самобитности и опстанка, а заправо: око идеје Бога који је посао Човјек и који спаја Љубав, Живот, Истину и Жртву. Овако: уколико "они" буду цивилизација која терорише друге и пропагира ЛГБТ+ пропаганду, а ми полу-комунисти, полу-православци, људи без јасне идеје шта јесмо (знамо добро шта нећемо!), ако ми будемо цивилизација разрата, тешко ћемо имати користи од технолошког развоја и политичког отпора. Ми смо тренутно Запад модел. 1968: свеопшта реторика "вриједности" које ни политичка елита (као ни тада) ни народ (као ни тада) нису спремне да живе (сви су и тада били за "друштвену праведност" али под условом да и сами добију више од других у том праведном друштву).

Хоћемо ли имати снаге да се бар минимално консолидујемо на пољу вјере, идеала, који не би остали у празном простору већ који би нам омогућили да поново постанемо Империја снажна да заштити свој народ и своје народе? када се вратим из Цркве препуне народа, чини ми се да се ипак крећемо напријед, но потребно је да се и литургијска жртва у којој учествујемо прелије савршено у руско и српско и остала православна друштва...

Сирија шаптом паде...

Сва панорама догађаја на међународној сцени показује нам да су сви гласови о скором краху колективног Запада и успостављању мултиполарног свијета још увијек преурањени када је опис тренутног стања ствари. Заправо, не само да су посљедњи удари директних сатаниста из швабовске номенклатуре показали да Империја има и воље и снаге да узвраћа ударце већ стоји право питање да ли ће се Трамп окружен неоконима понашати у било ком виду суштински другачије тј. тешко је вјеровати да ће он одустати од западног универзализма као основе западног империјализма. Чинећи Америку пново великом он тешко да ће лијечити осјећај супериорности и доминације коју колективни Запад генерално узгаја а његова евентуална консолидација културних прилика (борба са woke културом) не мора и вјеровано неће донијети никакву мирну коегзистенцију на свјетском нивоу него компактинију, националнију Америку која ће се и даље понашати као једина Надсуперсила. То што ће нам можда на културном плану пријати понешто од његових постигнућа не значи да ће се сукоб цивилизација прекинути до краја.

Свака цивилизација има свега неколико основних аспката постојања: то су најприје идеје-култура-култ (вјера), технолошки развој, биолошка виталност, политичка организованост. Ови апскети су у понечему и међусобно супротстављени: тешко је имати и друштво изузетне технолошке супермацје и урбаности и биолошки витално становништво, мегалополиси једу биологију села док имају шта да поједу, а онда се стновништво или увози или долази до имплозије Империје или до њене постепене замијене (онако како је Другоримска цивилиација, "Византија", замијенила Римску). Важне су још и динамике односа: да ли идете наприје или назад, стагнације практично у историји нема на дуже рокове. Важан фактор је и међусобни контакт и дјеловање цивилизација јер оне нису затворене за међусобне утицаје на било ком од ових аспката. Историја нас учи да је "златно доба" једне цивилизације или, као у случају Русије, цивилизације-државе, могуће наћи само онда када се подударе у некој мјери сви наведени аспекти: када људи дијеле заједничке идеје/вјеру, довољно су технолошки и војно-технолошки напредни, имају биолошку виталност и политичку организованост. без једног од ових аспката, тешко је бити Империја.

Догађаји од јануара 2020. тј од пандемије нам показуу да је Запад на плану идејног сасвим капитулирао али се држи на плану технолошког, војничког и политичког, док биологију надокнађује увозом "свјеже крви" из осталих цивилизација. Исламски свијет је показао колико су биологија и вјерска солидарност недовољне без политичке организованости и технолошког парирања другима. Кина чека свој тренутак и сама се трудећи да држи у балансу све наведене факторе, док се Индија заправо тек формира као технолошки и политички компактан и важан појам.

Благодарим свим драгим пријатељима који су нашли воље и љубави да ми данас пожеле срећу. Да вам Господ врати љубављу и радошћу! У дану у коме гледамо сцене коначне окупације и све извјеснијег протјеривања и до сада непротјераних Срба са сјевера Косова и Метохије, у свијету који и сам стоји на ивици Апокалипсе, у тренутку у коме постоји један огромни и бескрај малих ратова, мало ваше пажње можда не може да промијени свијет, не успјева ни вама, ни мени, да скрене тешке мисли са ове загонетке коју живимо, али може да нас обасја онако како свици свијетле у најтамнијим ноћима: довољно је што су ту, да кажу да свјетлост још није нестала и престала да постоји.

Можда теже од сваколике офанзиве космичког Зла у овим тренуцима боли сан људи који живе поред нас али не и са нама, оних којима ће манија Црног петка, резервације најлуђе ноћи, планови за љетовање сљедеће године већ сасвим затупити чуло за Митровицу и Курск и оне којима попусти и заборав у куповини не могу да замијене мисли о неизвјесности и страдању... Но, ето, бар се ми нисмо заборавили. И мада одавно већ не славим рођендане, већ их срећно проведем ако ме успомене не одведу одвећ далеко, значи ми свака порука искреног пријатеља, као знак препознавања оних који не заборављају браћу и пријатеље, овдје, сада, било гдје, било када.

Хвала свима, Спас да вас прати и укријепи, у срцу сте, у уму, у молитви, у бризи, у нади.

Zoran Čvorović: Srpske zemlje između San Stefana i Berlina - Novi Standard
https://standard.rs/2024/11/29/srpske-zemlje-izmedju-sanstefana-i-berlina/

Пријатељство са Емиром Кустурицом сматрам једним од највећих благослова живота. Оно се родило прије неколико година, у једној занимљивој и напорној ситуацији, током полемике у којој су сви присутни или ћутали или били на страни опонента. Сви сем - Емира Кустурице (и Маје!) Од тада је тај човјек за мене више од значајног умјетника са којим, ето, имам прилику да се подружим. Кустурица је човјек.

У извјесном смислу, ма колико био популаран код нас, и на њему се потврђују оне Христове ријечи да пророк није нигдје без поштовања осим у отачаству своме. Постоје два разлога, чини ми се, за то. Један је чисти практични, плод је живота: ми смо мало друштво а људи су свикли да размишљају углавном у регистру сопствене користи и штете. То значи да је неко ко је, као Емир, урадио много, самим тим и "оштетио" оне који то нису могли или успјели да ураде, а сваки пут када му је неко помагао да нешто уради, себи је на леђа добијао непријатеље својих сарадника. Но то је цијена труда којим од касабе и вароши хоћеш да начиниш полис и град (а он је правио и дрвен-град и камен-град и идејо-град прво идејом о граду а онда свим осталим средстваима). Други, ништа мањи разлог за боре на Емировом лицу јесте својеврсна неусклађеност сваке овдашње културе са оним што тај човјек јесте: да не трошим ријечи на оне који и сами не желе да буду саставни дио културе чији је Емир централни стваралац, па и у нашој, српској култури многи не могу да појме шта значи када имаш човјека чије мурале цртају паришки умјетници у метро станици Лезинвалид или шта значи имати човјека кога читава Латинска Америка обожава (прво питање које ми је приликом упознавања поставио било који латинос јесте: "шта сада ради Кустурика?") Ми просто још нисмо дорасли до Емира, као што Гогоље рече за Пушкина. Наш човјек погледа његов филм и ако му је неразумљив, са презиром самодовољног гордељивца закључи да "ништа није схватио". А филм је тајна, живот је чудо, ми позвани да је одгонетамо и да се чудимо пред њима, а не да их "схватимо"... Зато је у Русији Кустурица апсолутни херој, жива легенда, више од режисера, својеврстан Достојевски XXI вијека, познавалац и приповједач људске душе и цивилизације бесмртности.

Емир је човјек, у доба када Шваб и швабови проповиједају укидање човјека и пријатељ када је виртуелно непознавање обесмислило пријатељство. То што је са нама 70 година значи да смо и даље у стању да будемо изнад мјеста које нам је већ вијековима било намјењено - мјеста мале, касабалијске, варошке културице која има да слуша и да каже када јој се дозволи и шта јој се дозволи. Емир то неће рећи. И подржаће оне који не пристају на то. За то и за много тога - пријатељу, сретно и хвала!