Блокаде магистралних путева које спроводе поједине студентске групе нису ништа мање од свесног напада на економску стабилност и уставни поредак Србије. У тренутку када је држава на путу снажног економског развоја, када су инвестиције и нова радна места приоритет, поједине групе без икаквог осећаја одговорности узимају себи за право да уништавају оно што је деценијама грађено. Признање да је сврха блокада наношење штете економији није само неразумно већ и дубоко антидржавно.

Свака блокада главних саобраћајница зауставља транспорт робе, ремети нормалан живот грађана и доводи до милионских губитака за привреду. Предузећа трпе, послови се отежано обављају, а инвеститори са сумњом посматрају ситуацију. Ко ће уложити у земљу у којој се основни принципи правног поретка доводе у питање, у којој група неодговорних појединаца може да паралише читав град? Ово није израз демократског неслагања, ово је свесна саботажа која има за циљ урушавање привредног поретка и слабљење институција државе.

Право на протест није апсолутно и не може бити изговор за стварање хаоса. Слобода једног грађанина завршава тамо где почиње угрожавање других. Држава мора да реагује, јер је њена примарна дужност заштита јавног реда, правне сигурности и економског напретка. Ако се овакво понашање толерише, онда се отвара пут анархији у којој не важи закон, већ сила улице.

Сваки грађанин који жели стабилну, праведну и просперитетну Србију мора се супротставити оваквим методама. Владавина права, економска сигурност и институционални поредак су вредности које не смеју бити жртвоване ради политичких игара и неодговорних авантура. Србија има будућност, али само ако се одупре онима који желе да је саботирају.

https://t.me/nacionalniinteres

Југословенство и студентски протести: Пут ка новом поразу

Док се Србија суочава са унутрашњим проблемима, попут корупције и урушавања институција, студентски протести би могли да представљају прекретницу у борби за здравије друштво. Али, уместо да остану фокусирани на српске националне и државне интересе, они се све више представљају као нешто што превазилази границе Србије, као покрет „целог Балкана“. У тој реторици не говори се експлицитно о „духу Сарајева“, али све тежи ка томе – и то је катастрофа.

Овај сценарио смо већ гледали. Уместо јасно дефинисане борбе за српске интересе, студентски покрети се често претварају у полигон за наднационалне, глобалистичке или регионалистичке пројекте, у којима Србија губи сопствени глас. Протести који почињу као легитимна борба против домаћих неправди завршавају као платформа за „заједништво Балкана“, што је, историјски гледано, увек значило слабљење српске позиције.

Док се у медијима и јавности пласира прича о „јединству региона“, поставља се питање – коме то заиста користи? Зар нисмо већ платили цену југословенског експеримента? Док други народи Балкана јачају своје државе и инсистирају на сопственим интересима, Србима се поново нуди стара прича о „заједничкој борби“. Али, као и увек, та борба нема једнаке улоге – Србија је та која се одриче свог идентитета, своје политичке снаге и суверенитета, све у име нејасног „вишег циља“.

Оваква реторика о студентским протестима није спонтана. Она долази из истих кругова који деценијама раде на томе да Србија буде слаб субјекат међународне политике, да остане држава без јасне националне стратегије, да њене младе генерације не размишљају о сопственој будућности, већ о „будућности региона“. Зато није случајно што се у медијима све више потенцира овај „нови дух Сарајева“ – не нужно као експлицитан концепт, али као потмуло присутна идеја да Србија треба да се утопи у нешто шире, нешто што није њено.

Историја нас учи шта следи након оваквих процеса – Србија губи, други добијају. Ако се протести претворе у још један инструмент „југословенства без Југославије“, исход ће бити исти као и у свим претходним покушајима – Срби ће поново остати изиграни. Зато је крајње време да се младима укаже на ове механизме и да се протестима врати оно што је њихова суштина – борба за српску државу, њену правну и институционалну снагу, а не за нејасне, увек српској штети склоне „регионалне вредности“.

https://t.me/nacionalniinteres

Трибина „Директна демократија: Перспективе пленумског организовања“ представља још један покушај да се кроз академску расправу афирмише идеја пленума као кључног механизма политичког одлучивања. Иако звучи као експеримент у партиципативној демократији, овде је реч о озбиљном покушају подривања основних демократских принципа на којима почива српска држава.
Институционализација пленума на свим нивоима друштва – од републике, преко покрајина и општина, па све до струковних тела – суштински је покушај да се деконструише представничка демократија и успостави неформални, неодговорни систем одлучивања под велом „народне воље“. Ово је директан удар на стабилне институције државе, створене кроз вековну борбу наших предака за слободу и демократске вредности.
Поред тога, овакав приступ носи јасне идеолошке конотације. Повратак на пленуме као облик организовања неодољиво подсећа на самоуправни социјализам и методе политичког одлучивања које су у прошлом веку довеле до неефикасности, идеолошких чистки и урушавања државне стабилности. Промовисање марксистичких идеја у 21. веку представља не само анахронизам већ и претњу модерним демократским тековинама, владавини права и институционалној стабилности Србије.
Зато је важно поставити питање: да ли је ово заиста дебата о унапређењу демократије или покушај стварања параинституционалне мреже која би у име „народа“ обесмислила уставни поредак?

Студенти који верују у српску државу и националне вредности треба да буду изузетно опрезни. Иза приче о „праву гласа за свакога“ често се крију покушаји манипулације и увођења нестабилности. Не дозволите да будете искоришћени у туђим политичким пројектима – српска држава је изнад свега, а свака власт дође и прође!

https://t.me/nacionalniinteres

Негдје у медијској буци историје која нам се догађа остале су мање примјећене двије информације о томе да су о Сретењу награђени одговарајућим државним наградама моји драгоцјени пријатељи: Александар Владиславович Борисов и наш Сретењски московски манастир.

Саша Борисов је наш истински брат. О његовим заслугама за представљање Српске, а нарочито нашег Универзитета у Српском Сарајеву, могло би се писати на дуго. Но он није било какав пријатељ. Саша је спреман да га назовеш у пола ноћи и кажеш му: "Саша, имамо троје наших студената, добре дјеце, на Шереметјеву, први пут су у Москви, можемо ли их некако упутити на Курски вокзал?" И Саша сам узима своје ауто и као отац одвезе српску дјецу, да се не изгубе у Москви. То је његово срце. Поносан сам на наше пријатељство. И недостаје нам у Српској, свима.

О Сретењском манастиру тек не може се никада исказати ријечима све што осјећамо. То наше Сунце на Великој Лубјанки, мјесто мученичко, топло и свјетло, мјесто у коме о. Игњатије, највећи Србин са руским пасошем служи и окупља српску благочестиву студентарију - одавно је заслужило и више од једне награде.

То је најмање што им дугујемо. Да бар о Сретењу заблагодаримо што нас воле у средишту нашег свијета.

Izdao si Kosovo, Radoše - Lični stavovi - Dnevni list Danas
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/izdao-si-kosovo-radose/

Памет у главу, завет у срце – Историја досадних личности

Историја је учитељица живота, али и непресушан извор досадних личности. То су они који, попут Плинија Старијег, ни у тренуцима ерупције Везува не одустају од бележака или они који у судбоносним тренуцима не виде догађаје, већ само прилику за још један трактат. Такви су увек били међу нама.

Посебан вид историјске досаде јесу они који, кад све буде решено, наставе да захтевају још исправки, као да би их сам Свети Сава тешко умирио. Е, у ту част, спомињемо случај једног савременог професора који је, и након што му је учињено по вољи, тражио и више, и детаљније, и ситније. Он је попут немачких историчара 19. века који су веровали да се истина крије у подножју сваке фусноте.

Али, на Сретење не треба заборавити: није наша традиција да трошимо време на небитне исправке. Србија је грађена на жртви, завету и одлучности. Великим темама припада наша пажња, а не оним који желе да векове и судбине сведу на промену једног имена на неком ћошку дигиталног света. А најдосаднији од свих је , испоставило се, без премца, наш драги и уважени професор Милош Ковић, академски перфекциониста који не зна за крај. У његовој визији, све је подложно додатној анализи, све захтева још један осврт, још једно упозорење на историјску тачност. Његова упорност надмашује византијске летописце и немачке педантне архивисте. Надамо се да је сада, коначно, задовољан – ако је то уопште могуће. Али, без обзира на све, остајемо на његовом путу, верни завету истине. Памет у главу, завет у срце, а историја нека суди!

Испуњени су сви званични захтеви уваженог професора Ковића!
Завет у срце и памет у главу!

Немања Девић, српски историчар, доктор историјских наука и научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду:
“Подржавам студентски протест и његове захтеве. Са неким се методима не слажем, али не желим да о њима говорим јавно, да не бих дао муницију прорежимским медијима, који то потом ваде из контекста, даље монтирају и злоупотребљавају. Дакле, можете ме и овде и уживо видети да сам јасно опредељен у том контексту, премда вероватно има и оних који желе свакодневно потврђивање оданости револуцији. У том червишу ме већ нећете видети.

Синоћ се део колега са мог института јавно огласио поводом протеста и консултовао и мене око подршке. Деловало је да то неће бити посебно захтевна операција, јер је мање-више цео колектив опозиционо оријентисан и унутар њега колико знам нема чланова напредне странке. Био сам и ја потписан у петицији, док нисам затражио да се моје име уклони са списка. Разлог, наизглед бизаран, али за мене принципијелан. И није много везан за то што последњих година не потписујем никакве петиције јер их сматрам неделотворним у политичкој борби. У првобитној верзији текста подршке студентима и просветним радницима, послатом свима нама на увид, на крају се налазио и један кратак, потпуно бенигни цитат Слободана Јовановића. Али део колега ултимативно захтева да се Јовановићев цитат изостави. Не улазим у појединачну мотивацију за такав поступак: део колега сматрао је да је сувишан ма који цитат, а део је реаговао идеолошки, против Јовановића. Ја сам најпре у шали рекао да у том случају, уколико бришу Јовановића, обришу и мене. Кад је пак то стављено на гласање и 15 од 20 колега тражило да се Јовановић изостави, уз помало агресивне коментаре једне колегинице око целог проблема, ја сам рекао организаторима да ме обришу са списка. Вагао сам и тако извагао, јер сматрам да Слободан Јовановић не само да је личност која је била велики историчар и интелектуалац, већ зато што је симбол помирења националног и грађанског. Што би негде била и идеја овог протеста? Веровали или не, за неке је и његово спомињање много, вероватно као некадашњег истакнутог реакционара и председника владе у којој је Чича био министар војни. И дан данас. Инсистирање на његовом изостављању за мене је било шокирајуће и делу колега с којима сам ушао у расправу поручио сам да неће срушити Вучића уз Розу Луксембург. Подршку протестима, дакле, не скривам, али не скривам ни своје принципе и противљење идеји "и са црним ђаволом". Тачније, ја нећу с бољшевицима, ма у коју јагњећу кожу да се одену, па макар остао потпуно на маргини и био екскомунициран из друштва. И садашњег и неког будућег.

Но не лези враже. Петиција је послата у јавност и одједном сам затрпан питањима зашто и мог имена нема на њој, с обзиром да је моја подршку студентском протесту неупитна. Испрва ћутим. Али онда крећу и сумњичења: да ме на списку нема по нечијем налогу, да сам примио нечији позив, уцену или шта томе слично. Узалуд објашњавам да сам ја најслободнији човек на свету, ког не може ама баш нико да окрене телефоном и да му директиве - људи полазе углавном од себе и својих страхова. На фб профилу Душана Бабца, човека који ме је пре неколико година плагирао, и који након што сам на то указао не пропушта прилику да ме омаловажи и денунцира, преноси се вест о, замислите, установи у којој сам ја а не он запослен, где мени већ познати мрзитељи сада у улози забринуте јавности постављају питања кога има и кога нема на списку. Вероватно, да би и они направили неки свој списак. И ту тек увиђам тенденције као историчар - и као да лично проживљавам моменте револуције из 1944. године. Друже, ти ниси јасно подржао Народни фронт? Нађе се неки пијани Миша, или бесни Небојша или Игор, и у моментима резигнације оде у комитет. Пошто си с њим од пре рата у личном сукобу, сад искористи моменат и пријави да си у колаборацији или шурујеш с непријатељем. Дођу по тебе у кожним мантилима, без превише провере.

А кад те потерају у поток, остаје ти само да узвикнеш као онај јунак ''Заседе'': ''Маму вам вашу, и ви сте ми нека револуција!''...