Шта је то монаштво?
- То је крајње напрегнуће свих животних сила, душевних и телесних, да би се угледао Бог у срцу.

Да лије то природно?
- Није.

Значи, неприродно је?
- Не, оно је надприродно.

(Из књиге "Зависник Небеске Љубави" оца Арсенија)

"У гробу нема џепова. Шта си скупио у души, са тим ћеш и лежати".

Петар Маманов

"Победа над сопственом грешношћу је такође победа над вечном смрћу."

Свети Игњатије Брианчанинов

Једног дана ће доћи крај целом овом трулежном свету и свануће вечно Царство Небеско, где ће душе искупљених, спојене са својим васкрслим телима, заувек пребивати са Христом, бесмртним и нетрулежним. Тада ће делимична радост и слава коју душе познају и сада на небу бити замењена пуноћом радости новог стварања за које је човек створен; али они који нису прихватили спасење које је Христос дошао на земљу да понуди човечанству биће заувек мучени – заједно са својим васкрслим телима – у паклу. Свети Јован Дамаскин, у последњој глави свог тачног излагања вере православне, добро описује ово коначно стање душе после смрти:
"Ми такође верујемо у васкрсење мртвих, јер ће га заиста бити, биће васкрсења мртвих. Сада, када кажемо васкрсење, мислимо на васкрсење тела. Јер васкрсење је поновно васкрсење једног који је пао. Али, пошто су душе бесмртне, како ће поново васкрснути? Па, ако је смрт дефинисана као одвајање душе од тела, васкрсење је савршено спајање душе и тела и поновно подизање распуштеног и пало живо биће. Стога ће и само тело које је покварено и распаднуто устати нетрулежно. Јер Онај Који га је у почетку створио од праха земаљског није неспособан да га поново подигне након што се поново раствори и вратио на земљу одакле је узет одлуком свог Творца."

Отац Серафим Роуз - "Душа после смрти".

Петар, апостол Исуса Христа, изабранима који странствују у расијању по Понту, Галатији, Кападокији, Азији и Витинији;
По предзнању Бога Оца, освећењем Духа за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа: Благодат и мир да вам се умножи.
Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас по великој милости својој препороди за живу наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих,
За наследство непропадљиво и неокаљано и неувенљиво, које је сачувано на небесима за вас,
Силом Божијом чуване кроз веру на спасење, спремљено да се открије у посљедње време;
У њему се радујте, иако сте сада мало, ако треба,ожалошћени различитим искушењима,
Да се вредност ваше вере, драгоценија од злата пропадљивога, но огњем испитиванога, нађе на хвалу и част и славу, када се јави Исус Христос;
Којега не видевши љубите, и Њега сад не гледајући но верујући, радујете се радошћу неисказаном и прослављеном,
Примајући крај вере своје: спасење душа.
О којем спасењу испитиваше и истраживаше пророци, који прорицаше о вама подареној благодати;
Испитујући у које или какво време јављаше Дух Христов који беше у њима, унапред сведочећи за Христова страдања и за славе после тога. Њима се откри да не себи, него вама служаху у оном што вам се сад јави преко оних који вам проповедише јеванђеље Духом Светим посланим с неба, у што анђели желе завирити.
Зато опасавши бедра разума својега, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донети откривењем Исуса Христа.
Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања, Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу.Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.

Прва Саборна Посланица Светог Апостола Петра

Едвард Берн-Џоунс - Анђео који свира флажолет - 1881
Обрада

Објава рађена са братом у Христу! Подржите га на инстаграм профилу: Луча Истока

Ископашети ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
знајући да га тад не види нико,
арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео
ни отмено лице, нити уста,
ни златну круну, ни краљевски вео, под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
у искићеном мозаик-оделу,
док мирно сносиш судбу своју грубу,
гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
човеку ипак шаљу светлост твоју,
те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

тако на мене, са мрачног зида,
на почађалој и старинској плочи,
сијају сада, тужна Симонида, -
Твоје већ давно икопане очи!

Милан Ракић - Симонида
Фреска краљице Симониде у Грачаници.

"Оно то знате и сами, што је луксуз и бес, што је мода, што је од овога света, на то не треба трошити."

Патријарх српски Павле

"Зa овога светитеља једни мисле, да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различитост у мишљењима долази свакако отуда, што су била два Петра Дамаскина. Први је живео у VIII веку и био епископ у Дамаску. Пострадао је мученички. Овај пак о коме је реч живео је у XII веку и био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ни једне своје књиге, Нeгo је позајмљивао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је рукоположен за свештеника, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошаљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора, те је и у заточењу проповедао Еванђеље, и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу која се налази у "Добротољубљу". Скончао као исповедник и мученик мачем посечен, и преселио се у царство Христово."