Српска православна црква Светог Спиридона у Трсту ??❤️☦️

Литургија у храму Светог Спиридона у Петрињи, Банија

Епархија Горњокарловачка ❤️??☦️

Свети Спиридон - симбол Срба из Петриње, Банија ❤️??

Српска православна црква посвећена Светом Спиридону у Петрињи подигнута је 1785. године за вријеме епископа Плашчанског (Горњокарловачког) Јована Јовановића.
Храм Светог Спиридона у Петрињи је био један од највећих храмова Српске православне цркве и свакако највећи српски храм посвећен овом светитељу.

У Другом свјетском рату за вријеме Независне Државе Хрватске долази до великог страдања српског народа на Банији.
Хрватске клерофашистичке власти доносе наређење о потпуном уништењу српске цркве у Петрињи што је и урађено већ у августу мјесецу 1941. године када је храм сравњен са земљом.
Уједно је и Петриња потпуно очишћена од српског становништва (завршетак рата 1945. године у граду су дочекала само четири лица српске националности). Велики број петрињских Срба је побијен на лицу мјеста а знатан број у Јасеновцу док је много народа било у збјеговима углавном на Зринској гори.

Послије завршетка рата Срби почињу да се враћају у Петрињу и брзо постају поново већинско становништво. Већ 1976. године обнавља се црква Светог Спиридона али 50-так метара даље од првобитног мјеста.

У посљедњем рату (Одбрамбено-отаџбинском) хрватске новоформиране терористичке и сепаратистичке јединице мучки заузимају Петрињу одмах на почетку сукоба 1991. године. Локални Срби су се брзо организовали у територијалну одбрану и долази до уличних борби и ослобађања града од хрватске окупације те Петриња постаје један од већих градова Републике Српске Крајине. Нажалост током борби у граду Хрвати су при повлачењу минирали цркву Светог Спиридона.

Крајишке власти одмах започињу обнову храма који је такође трпио и додатна оштећења због константних гранатирања од стране хрватске артиљерије током читавог рата. Храм није био до краја обновљен када је дошло до великог хрватског напада у августу 1995. године када је Хрватска окупирала и Петрињу и читаву Крајину а та окупација траје до данас. Цјелокупно српско становништво је прогнано из Петриње а сва села су опљачкана и попаљена.

Хрватске окупационе власти 1997. године булдожерима сравњавају цркву Светог Спиридона.

Од 2013. године почиње поновно подизање цркве захваљујући донацијама српских удружења са Баније која се налазе махом у расијању. Иако је храм претрпио оштећења и током земљотреса 2020. године ипак је остао и поново краси Петрињу као њен највреднији драгуљ ❤️❤️❤️??????

Ватикан здушно подржава католичење Срба у Хрватској, па кардинал Маљоне, преносећи папине речи, усташкој мисији при Светој столици (заправо Николи Рушиновићу) 14. фебруара 1941. године изјављује: "Света столица мисли на Хрватску, јер за њу Хрват католик не може се замислити Хрвата који не би био католик." Још додаје и да се "Света столица весели" католичењу Срба. Степинац је то похвалио веома задовољан и присетио се свог "дневника" у који је под датумима 3. и 4. јул 1934. године унео и ово: "Да је већа слобода и довољно радника, Србија би била за 20 година католичка."

?? t.me/buntcg

Обнова српске православне цркве Светог архангела Михаила у Доњем Селишту код Глине; Банија
Епархија Горњокарловачка ❤️??☦️

Храм је првобитно био подигнут 1720. године и више пута је рушен од стране хрватских хорди...

Марина Ивановна Цвјетајева (1892–1941) била је једна од најзначајнијих руских пјесникиња 20. вијека. Њен опус обухвата лирску поезију, прозу, драмске поеме и есеје, а њен стил карактеришу интензивна емотивност, сложена метрика и дубока интимност. Њен живот био је обиљежен великим личним трагедијама и историјским потресима, што се често одражава у њеном стваралаштву.

Рођена је 26. септембра 1892. године у Москви, у интелектуалној и умјетничкој породици. Њен отац, Иван Цвјетајев, био је историчар умјетности и оснивач Музеја лијепих умјетности у Москви (данашњег Пушкиновог музеја). Њена мајка, Марија Мејнова, била је музички талентована, али је њена каријера била ограничена здравственим проблемима.
Марина је рано почела да пише поезију, а образовање је стекла на различитим европским универзитетима, што је допринијело њеној вишеструкој културној инспирацији.

Прву збирку пјесама, „Вечерњи албум“ (1910), објавила је са само 18 година. Њена рана поезија одражавала је романтичне и личне теме, али је временом развила изразито оригиналан стил који је спојио дубоку емоцију, историјске и митолошке алузије и иновативну форму.
Њени најзначајнији радови укључују збирке:

„Чаробна лампа“ (1912),

„Раздијељена душа“ (1914),

„Лебединый стан“ (1921),

„Послије Русије“ (1928).

Марина се 1912. године удала за Сергеја Јефронова, који је био официр Бијеле гарде током Руског грађанског рата. Након Октобарске револуције, Цвјетајева се суочила са сиромаштвом и прогоном. Године 1922. напустила је новоформирани Совјетски Савез и провела скоро двије деценије у егзилу (у Чешкој, Њемачкој и Француској).
Иако је у изгнанству писала изузетна дјела, живот у емиграцији био је тежак. Њена изолованост у круговима руске емиграције и финансијска оскудица оставиле су дубок траг.

Године 1939. вратила се у Совјетски Савез са породицом, али се суочила са тешким посљедицама: њен муж и ћерка били су ухапшени и послати у логоре, а она је остала сама и у немаштини.
Марина Цвјетајева је нажалост извршила самоубиство (иако ово остаје недоумица) 31. августа 1941. године у Јелабуги, у вријеме када је била евакуисана током Другог свјетског рата.

Укратко: Њена поезија обухвата широк спектар тема, од личне љубави и патње, до универзалних питања људске судбине. Посебно је позната по својој дубокој емотивној искрености, смјелом експериментисању са језиком и ритмом, као и коришћењу митолошких и историјских симбола.

Цвјетајева је данас призната као једна од највећих руских пјесникиња, иако је током живота често била маргинализована. Њена дјела инспирисала су многе умјетнике и читаоце широм свијета, а њена поезија наставља да се изучава и цијени као једно од врхунских достигнућа руске књижевности.

Улазак 2. Батаљона 1. Шиповачке Бригаде ВРС у ослобођено Јајце, 1992 године. ??

@ratnaarhivakontakt