Ватикан здушно подржава католичење Срба у Хрватској, па кардинал Маљоне, преносећи папине речи, усташкој мисији при Светој столици (заправо Николи Рушиновићу) 14. фебруара 1941. године изјављује: "Света столица мисли на Хрватску, јер за њу Хрват католик не може се замислити Хрвата који не би био католик." Још додаје и да се "Света столица весели" католичењу Срба. Степинац је то похвалио веома задовољан и присетио се свог "дневника" у који је под датумима 3. и 4. јул 1934. године унео и ово: "Да је већа слобода и довољно радника, Србија би била за 20 година католичка."

🇷🇸 t.me/buntcg

Обнова српске православне цркве Светог архангела Михаила у Доњем Селишту код Глине; Банија
Епархија Горњокарловачка ❤️🇷🇸☦️

Храм је првобитно био подигнут 1720. године и више пута је рушен од стране хрватских хорди...

Марина Ивановна Цвјетајева (1892–1941) била је једна од најзначајнијих руских пјесникиња 20. вијека. Њен опус обухвата лирску поезију, прозу, драмске поеме и есеје, а њен стил карактеришу интензивна емотивност, сложена метрика и дубока интимност. Њен живот био је обиљежен великим личним трагедијама и историјским потресима, што се често одражава у њеном стваралаштву.

Рођена је 26. септембра 1892. године у Москви, у интелектуалној и умјетничкој породици. Њен отац, Иван Цвјетајев, био је историчар умјетности и оснивач Музеја лијепих умјетности у Москви (данашњег Пушкиновог музеја). Њена мајка, Марија Мејнова, била је музички талентована, али је њена каријера била ограничена здравственим проблемима.
Марина је рано почела да пише поезију, а образовање је стекла на различитим европским универзитетима, што је допринијело њеној вишеструкој културној инспирацији.

Прву збирку пјесама, „Вечерњи албум“ (1910), објавила је са само 18 година. Њена рана поезија одражавала је романтичне и личне теме, али је временом развила изразито оригиналан стил који је спојио дубоку емоцију, историјске и митолошке алузије и иновативну форму.
Њени најзначајнији радови укључују збирке:

„Чаробна лампа“ (1912),

„Раздијељена душа“ (1914),

„Лебединый стан“ (1921),

„Послије Русије“ (1928).

Марина се 1912. године удала за Сергеја Јефронова, који је био официр Бијеле гарде током Руског грађанског рата. Након Октобарске револуције, Цвјетајева се суочила са сиромаштвом и прогоном. Године 1922. напустила је новоформирани Совјетски Савез и провела скоро двије деценије у егзилу (у Чешкој, Њемачкој и Француској).
Иако је у изгнанству писала изузетна дјела, живот у емиграцији био је тежак. Њена изолованост у круговима руске емиграције и финансијска оскудица оставиле су дубок траг.

Године 1939. вратила се у Совјетски Савез са породицом, али се суочила са тешким посљедицама: њен муж и ћерка били су ухапшени и послати у логоре, а она је остала сама и у немаштини.
Марина Цвјетајева је нажалост извршила самоубиство (иако ово остаје недоумица) 31. августа 1941. године у Јелабуги, у вријеме када је била евакуисана током Другог свјетског рата.

Укратко: Њена поезија обухвата широк спектар тема, од личне љубави и патње, до универзалних питања људске судбине. Посебно је позната по својој дубокој емотивној искрености, смјелом експериментисању са језиком и ритмом, као и коришћењу митолошких и историјских симбола.

Цвјетајева је данас призната као једна од највећих руских пјесникиња, иако је током живота често била маргинализована. Њена дјела инспирисала су многе умјетнике и читаоце широм свијета, а њена поезија наставља да се изучава и цијени као једно од врхунских достигнућа руске књижевности.

Улазак 2. Батаљона 1. Шиповачке Бригаде ВРС у ослобођено Јајце, 1992 године. 🇷🇸

@ratnaarhivakontakt

У утврђивању сликара бенковачке иконе Аники Сковран је помогло поређење овог дјела, не само са раним радовима Ел Грека, већ и са његовим дјелима која су настала касније. Док је живио на Криту, Ел Греко је био цијењени иконописац у позном византијском стилу. Касније, у радионицама венецијанских сликара одустаје од технике темпере на дрвету у корист уља на платну и преузима стилске одлике водећих венецијанских мајстора Тинторета и Тицијана. Тек у Шпанији развија сопствени, препознатљив стил који карактеришу издужене фигуре.

Сковранова истиче да је интересантна истрајност у Ел Грековој привржености одређеним библијским сликама којима се непрестано враћа: Благовијести, Визитационе, Ваведење Пресвете Богородице, Рођење Христово..Оне су присутне на бенковачкој икони и многим касније насталим платнима у Шпанији. Доминантна фигура разапетог Христа на бенковачком Распећу, снажно моделованог торза, подсјећа положајем тијела, руку и ногу на многа каснија распећа, на којима се Христово тијело све више деформише - Мадрид, Прадо, Париз, Лувр...

Аника Сковран примјећује сличност између анђела из Благовијести на нашој икони са анђелом из Крштења Христовог на Ел Грековом дјелу које се налази у шпанском Толеду и лијевог анђела у Распећу Христовом у Музеју Прадо...

Према ријечима Анике Сковран период од 1560. године па до седамдесетих нејасан је у животу сликара, и то је вријеме у које се чини, треба смјестити настанак бенковачке иконе.

Ј.М

Коме припада бенковачка Икона Богородице са Христом?

Икона Богородице са Христом је из Српске Православне Цркве Рођења Светог Јована Крститеља у Бенковцу а током ратног вихора у августу 1995. године пренијета је у Србију и тако спасена од уништења. Милорад Савић, некадашњи кустос бенковачког музеја, тврди да је то дјело великог мајстора сликарства Ел Грека. Док је за српски народ ова икона светиња, коју су као реликвију, као и у свим прогонима кроз прошу, понијели у завежљају, у данашњој Хрватској никоме до ње није било стало, све док није наговјештено да је њен аутор можда Ел Греко.

Савић је иначе, учествовао у спасавању културно-историјског и црквеног блага српског народа у Славонији, а о икони је писао 2016. године која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду. Ослањајући се на заиста неистражену причу, Хрвати су експресно затражили да се икона врати у "њихову" земљу. Позвали су се на споразум о преузимању умјетничке баштине, која је током потоњег ратног вихора са протјеривањем српског народа пренијета у Србију, како не би заувијек остала заробљена или спаљена у држави која у то вријеме Србе није жељела. Иако је у споразуму јасно наведено да ће однијето културно благо бити враћено тек кад се обнови светиња из које је однијето, а Црква Рођења Светог Јована у Бенковцу чека коначну обнову, у тамошњој штампи се спекулисало да би ову икону требало "вратити" у манастир Крка, у коме никад није била.

Савићева тврдња је прихваћена у тамошњој јавности као апсолутна истина, иако се стручна јавност, ни српска а ни свјетска, није озбиљно бавила овим радом. Све је заснивано на претпоставци једног, додуше великог српског познаваоца средњовјековне умјетности. Историчарка умјетности Аника Сковран, прва је и за сада једина довела у везу бенковачку Богородицу са Христом и Ел Грека. Своју анализу објавила је у Зборнику Народног музеја још 1997. године и тај текст, насловљен "Двије иконе два славна Крићанина" прошао је готово незапажено. Иако је ријеч о великом умјетнику, експертиза којом би се доказало ауторство - није урађена. Икона из Бенковца се не помиње ни у једном попису Ел Грекових дјела.

Историчар умјетности Никола Кусовац сматрао је да црква ништа не треба да врати онима који су палили. Иначе, Кусовац је један од оних који је током деведесетих година учествовао у спасавању српског културног насљеђа из данашње Хрватске.

Већ 1992. године нашла се у Народном музеју у Београду и убрзо је приказана на изложби са 118 икона из српских цркава са подручја Равних Котара. Икону је нешто касније рестаурирао Радован Пиљак, конзерватор Народног музеја у Београду.

Када су је донијели, била је готово црна. Ликови су се тек назирали. На њој су биле наслаге које су се таложиле кроз вријеме, од настанка до рестаурације. Прије посљедње рестаурације, претрпјела је неколико чишћења уљем из кандила. Требало је одвојити прљави слој од бојеног дијела. Било је веома тешко и мислим да је то једна од најтежих, али и најбољих рестаурација коју је извео Радован Пиљак. Рестаурирао је традиционалном методом и материјалом по највишим свјетским стандардима. Икона је власништво Српске православне цркве и сматра да треба да се врати у бенковачку цркву тек кад се српски народ врати тамо одакле је протјеран.

Рестаурација иконе омогућила је Аники Сковран њену даљу обраду, одређивање аутора и периода настанка. Икону Богородице са Христом атрибуирала је као дјело Ел Грека.

"На темељу многих показатеља, склони смо да у овој икони препознамо дјело раног Доменика Теотокопулоса - Ел Грека, који као веома млад, двадесетпетогодишњи сликар долази из Грчке у Венецију", објаснила је Аника Сковран.

Могуће је да је икона настала за вријеме његовог боравка у Венецији. На Венецију упућује мајушни гризај ведуте Трга Светог Марка са Дуждевом палатом на овој икони. Изненађујући је наговјештај извјесних сликарских рјешења карактеристичних за његова каснија дјела остварена у Шпанији. Сликар је та рјешења већ наговијестио на неким од бочних сцена бенковачке иконе.