Дечаци, 18 и 19 година, држали су положаје у снегу од метар висине данима и ноћима. Јели су смрзнута готова јела и месне нареске јер није смела да се пали ватра. Чизме нису скидали данима, мењали су положаје нон стоп. Чучали су, лежали и клечали на заседним местима по киши, снегу, на смрзнутој ледини и камењару по цео дан и ноћ. Трзали се на најмањи шум. Седећи, куњали на једно око а другим гледали у измаглицу или мрак какав никад видели нису. Нема ко није халуцинирао и коме се није привиђала арнаутска силуета. Минут као сат, сат као вечност. Не знаш шта је на левом боку, чујеш рафал у даљини... Не знаш шта је на десном боку, чујеш детонацију па нагађаш од чега је. Гледаш у камен испред себе и почнеш да причаш са њим, даш му надимак, размишљаш да л' ће тај камен да ти остане над главом за вечност.

Стигне смена или наређење за релокацију а ти не можеш да устанеш, укочен к'о леш. Не знаш да л' идеш у боље ил' у горе. Кожа на шакама испуцала као крокодилова леђа а прсте не осећаш, само десни кажипрст грејеш како знаш. Батерија на "радиоли" цркла још јуче, појма немаш који је дан. Заборавио си да причаш гласно, шапућеш и у мислима.

Дођеш на резервни положај, видиш другаре, гледаш да л' неко фали, не знаш да л' да се смејеш или плачеш јер знаш да они иду тамо одакле си ти дошао.
Добијеш топао чај, запалиш цигарету, истопиш се од милине, не треба ти ништа више у животу. Згрејеш се мало, изујеш чизме, промениш чарапе и поново се обуваш, а све време мислиш: "Само сада да не почне ватромет док се не обујем". Стигне мањерка са пасуљем, врео. Хлеб од прекјуче, тврд као онај камен са којим си причао. Чујеш глас: "Не ождеравај се, не пуни црева, ако те пукне у стомак просуће ти се изнутрице, нико их не покупи после". Преседне ти све.

Напуне те цигаретама и муницијом као товарно магаре, не знаш где да ставиш све. Пуниш чутуру чајем, ако остане вишка уопште. Завучеш се уз другара у врећу испод јелке, са једне стране неки грудобран, са друге оборено стабло.Ћутиш, заспиш...Тргнеш се после неког времена, мислиш да си спавао сатима а ниси саставио ни сат времена. Нема везе, к'о нов си. Чекаш тако, нит' знаш шта чекаш, нит' знаш кога.

Пада мрак, онај најмрачнији. Оде још један дан а ти жив...Чујеш сову, не знаш да л' је права или ономатопеја арнаутска...Убрза се пулс, вруће ти је одједном. Не смеш да се откопчаш а знојиш се... И тако у круг, зора, дан, сумрак, ноћ...

Не знаш шта више мрзиш а радујеш се свакој смени та четири дела дана, јер си жив и даље. Жуљ? Нико их није ни примећивао. Ране по шакама? То је био орден своје врсте.

Понављам, то су били дечаци од 18 и 19 година. Ми од 24, 25 и више, били смо "матори". Они су се смејали и "лечили" нас тиме. Спрдали се међусобно, онако како можеш то радиш само са неким са киме си одрастао. Они су се знали једва пар месеци...А веровали су један другом животом.
Чујеш их како добацују: "Коме је хладно, п....р!". Смејемо се сви као будале....док нас траже "звукомером", и док нас вреба "предатор" са неба кога не чујеш у доласку већ само у одласку, а онда је већ касно ако те "види".

Срећне вам ране, јунаци.

Душан Барац
Покрет Живим за Србију

Зоран Вујовић симбол жртве

"У овим тренутцима, рођене ми мајке, дао бих свој живот за Косово и Метохију и душа ме боли када видим своје другове око себе како се понашају у овим тренутцима… зовем их да палимо за Београд у четвртак, а њихови одговори су „не могу, идем да купим јакну“, „излазим увече“… скроз сам се разочарао! Наравно има и оних, нормалних, који размишљају патриотски али смо у мањини…“

Речи Зоранове пред погибију и данас одзвањају у главама родољуба који чувају успомену на жртву коју је поднео за своју земљу, за свој Космет. Требало би да одзвања и у главама оних које је сам споменуо, јер је Зоран заиста, како је и рекао, свој живот дао за Косово.

Зоран Вујовић рођен је на Савиндан 27. јануара 1988. године у Скопљу. Живео је са породицом у Чаглавици код Приштине. Због учесталих акција шиптарских терористичких банди, своје огњиште напушта 1999. године и са породицом долази у Нови Сад.

Када је 2008. године, уз помоћ србских непријатеља Косово "прогласило" независност долази до масовног протеста родољуба у Београду, Зоран се без премишљања упутио за главни град. Тог 21.02. амбасада САД-а означена је онако како она то заиста и јесте, као главни охрабривач шиптарских терориста у сепаратизму, тероризму, као и главни замајац идеје о проглашавању "независног" Косова, долази до паљења и пар храбрих момака међу којима је био и Зоран упадају у амбасаду. Зоран је ту положио свој млади живот, положио га је за своју Отаџбину, за своју Србију, за свој Космет. Имао је само 20 година.

Касније се сазнало да је био отрован гасом који напада мозак и срце, а његово беживотно тело је изгорело у пожару.

Данас, жртва Зорана Вујовића стоји као опомена, како онаквој омладини коју је и сам описао пред своју погибију, тако и онима који данас без икакве борбе и жртве предају део наше земље за коју Зоран живот даде.

Упокој Господе душу слуге твога Зорана. Вечнаја памјат и Царство Небеско!

Златко Кун
Потпредседник Покрета Живим за Србију

НАПИСАНО НАКОН ДАНА У ФЕДЕРАЦИЈИ У КОЈЕМ МИ СВАКА НАНА МАЈКУ ЈЕ.Е ЧЕТНИЧКУ.

Вечерас, кад пређосмо ентитетску линију, ја и колега вриснусмо у глас.
-Добродошли у Републику Српску!
Лијеп осјећај, послије тешког дана и натезања у Живиницама на изборима за Сребреницу и вјечне борбе за опстанак Срба у овој проклетој земљи. Осјећај, који имамо само кад идемо кући. Није тако било прије равно 25 година на данашњи дан. Није и такав дан више никад, па ни по цјену смрти, имати нећу. У том дану сам гледао иза себе крајеве, које остављам и који више нису моји. Слушао сам ћаћино чутање и гледао сам сузу на мајкином лицу. А како ми је град излазио из видокруга, осјетио сам топлоту сузе и на свом. Сјећам се свега из тих мучних дана, у којима су и цигани чергари били господа за нас. А дали смо све и добили смо сваку битку. Мушки смо водили рат и то сви. Мушкарци, жене, старци и дјеца, сви, баш, сви. Гинуло се и пјевало се. Знали смо шта бранимо и знали смо да нема назад и успјели смо. То наше тадашње јединство ми је и најлијепша успомена на рат. Али ипак продаше нас. Сјећам се те муке с краја рата. Оних демонстрација нас дјечака и дјевојчица, које поведосмо и за које свијет није хтјео да чује и не само свијет, већ нико. Не дођоше слике ни до Београда, а камоли даље. А само смо хтјели да останемо на свом. Памтим дан, кад са покојним Батом одох да му помогнем, да ископају покојног му оца. Кад нам у повратку теку сузе у потоцима и кад украденом ракијом деремо грло, да од бола урликали не би. А тек нам петнаест љета. Чујем и ону гробну тишину из посљедње ноћи у оној једној кафани, у којој ме примише међу одрасли свијет. Чујем онај звук уздаха, који се отме из груди посљедњих гостију икада. Чудан је то звук и ријетко се чује. Одлутам и у ону непрегледну колону у снијегу и леду. Колону побједника, живих и мртвих, који изгледају поражено као никад нико на овом свијету. А онда се сјетим тог јутра у Братунцу и радости од поновног виђења са онима које волиш. Грлимо се и љубимо, као да се нисмо видјели годинама, иако се нисмо видјели само тих неколико претешких дана. Прошетају пред очима колективни смјештаји, ред на казану и сва она избјегличка мука. Није прошло много, тек 25 година. А, ето, још је све фришко, али не боли. Данас ме боли Мали Зејтинлик и сва та отета младост. Младост, коју до дана данас не обиђе нико од оних који нас воде. Ни цвјећа, ни вјенца, ма ни једно обично хвала. Боли ме и што их не спомиње више нико и што за њих нема, ни почасног строја, ни почасног плотуна. А кунем вам се, да бољих од њих имали нисмо, у читавом нашем роду. Тјешим себе, да ће једном истина да нађе пут. Надам се, да ће неко о њима и свој нашој ратној муци снимити филм, па макар чекали још 25 година. Бар да нешто остане дјеци. Да знају какви су им ратници очеви били и какве су јаде изгурале њихове мајке. Да знају за један град и једну генерацију, која је створила Републику Српску. А тамо одакле само, више се никад нико вратити неће.

Написано 21.02.2021.
Писао Бојан Вегара

Док је још могло да се говори на телевизији 2021. године, пре потпуног "кенселовања".

Ставови Покрета Живим за Србију у вези вакцинације је да треба да буде

- добровољна
-да постоји одштетни фонд
-да се вакцине физички контролишу/производе у нашој земљи

Добровољна политика вакцинације постоји у већини земаља ЕУ у држава САД. Зато је необично да заговараоци ових вредности у Србији немају слуха за слободу избора приликом вакцинације, већ су заједно са влашћу на истој страни, страни која тражи још веће репресије у овој осетљивој области која се тиче физичког и психичког интегритета који је Уставом загатантован.

Свако од вас ко је родитељ мора и треба да зна да је изјава Ђукановића само увертира за оно што следује, а то што је центар дао неко обавештење истичући да деца нису властиштво државе, само је наивни покушај да се замажу очи родитељима - он као прича јавно о томе да су деца власништво државе, они као то оспоравају а за то време пишу такве налазе који су фактички доказ о томе шта он износи.

Морате разумети њихову игру. Сетите се једног министра који је изјавио да ће одузимати родитељима невакцинисану дец, није то било тако давно.

Покрет Живим за Србију је писао кривичну пријаву против тог министра, наравно да га нико никада није процесуирао.

Заштитите своју децу и себе адекватно.

Адвокат Милина Ж. Дорић
заменик председника Покрета Живим за Србију

ДЕЦА НИСУ ИМОВИНА ДА БИ МОГЛА БИТИ ДРЖАВНА СВОЈИНА ИЛИ СВОЈИНА ЦЕНТРА ЗА СОЦИЈАЛНИ РАД

По позитивном праву много се оставило простора за злоупотребу службеног положаја од стране радника центра за социјални рад, али и од стране судија и јавних тужиоца.

Наиме по члану 270 Породичног закона у свим поступцима који се тичу права деце (где су деца странке или учесници дакле не морају бити парничне странке) Суд је дужан да затражи мишљење центра за социјални рад (или установе која је специјализована за породичне односе). Скандалозно је то што се само у породичним предметима, чувеним П2 предметима, чињенично стање које треба да се искључиво доказује НА СУДУ И НЕПОСРЕДНО ПРЕД СУДИЈОМ, користе налази ЦЗСР без права да се исти доводе у питање на Суду и пред Судом, без права да непосредно пред Судом испитујете раднике центра који су писали те налазе и да тражите да исти бране своја мишљења која су написали у налазима.

Скандалозно је што једино у породичним - П2 предметима тешко можете да исходујете да судија дозволи да се чињенично стање доказује исказима странака и доказима које приложите, сведоке - чланове породице готово да Суд никада неће позвати на саслушање иако су у већем броју случајева управо чланови породице непосредни сведоци одређених критичних догађаја - постојања насиља у породици / континуитета насиља у породици, као и односа у породици које једино непосредни сведоци и могу да предоче Суду а не радници центра за социјални рад.

Велик проблем у пракси је управо то што су неретко налази ЦЗСР основ за доношење пресуда уколико вам се адвокат не избори да се адекватно саслушају и родитељи детета и да се сви докази које предложите усвоје и да се о њима расправља.

Ово све напред наведено је било важно да се напише јер поента таквог противправног начина рада сада добија на значају.

Ако је такву моћ ЦЗСР имао у породичном предметима где су родитељи детета или деце по природи ствари на супротним странама (развод брака,… старатељство,… насиље у породици) исту ту моћ и исти модус операнди имаће и онда када центар буде подносио пријаве и тужбе против оба родитеља.

Деца нису имовина да би могла бити било чија својина, али је чињеница да центри за социјални рад у својим ингеренцијама имају много простора да злоупотребљавају свој службени положај.

Замислите једну реалну ситуацију, када се изласа Закон о правима детета и заштитнику права детета, да радници центра дођу у вртић или у школе и “констатују” да постоји пријава против родитеља због занемаривања детета или насиља над дететом. Замислите једну реалну ситуацију, они по прописима могу да склоне дете у “сигурну дечију кућу” и да родитељи сазнају за то и да их обавесте да могу два пута недељно да виде своју децу али у присуству радника центра јер је донета привремена мера забране приласка детету или да је донета одлука о томе да се лични односи са дететом остварују у контролисаним условима, те да када родитељи долазе код детета не смеју да плачу нити да имају близак контакт јер ће се то тумачити као “додатна трауматизација детета, излагање детета стресогеним ситуацијама… ”

Након тога следи парница по тужби центра или кривични процес поводом кривичне пријаве.

У парници и кривици битно је да знате своја законска права. Пре свега тог битно је да се добро заштитите унапред од покретања тужби и кривичних пријава.

Све остало што бих написла било би за мене и моје клијенте и клијенткиње контрапродуктивно јер би моје савете користиле супротне стане Постоје јасна упутства шта се мора урадити, шта не треба радити и шта се не сме радити како бисте сачували и децу и себе.

Чувајући ваша родитељска права фактички чувате и права свог детета односно своје деце.

Ми смо ово говорили и писали и пре 7-8 година, тада се то није схватало озбиљно, данас имамо ситуацију која је фрапантна а то шта сам ја виђала у налазима центра представља позамашан материјал који када бих објавила у књизи или на филму затворили би ме на 200 година у затвор под аргументом да изазивам панику и неред. Истина боли, а њима смета када неко износи истину.

За нашу децу

Ако ћу по нечему запамтити ову власт, осим личног малтретирања, то је безброј пута изговорена порука да су наша деца државно власништво.

Мало, мало па се неком министру, режимском лекару, или страначким функционеру "омакне" ова фраза и то не може бити и није случајно - у најмању руку се једна потпуно неприхватљива теза убацује у расправу по принципу Овертоновог прозора.

Јуче нам је објашњено да децом која протестују треба да се позабаве центри за социјални рад и ресорна министарства јер родитељи који им то дозвољавају "угрожавају њихово право на образовање".

Оваква накарадна тумачења су могућа за сваку ситуацију која држава одреди као обавезну, или да је "у најбољем интересу детета".

И док су законом обавезни вакцинација и основно образовање, "најбољи интерес детета" је још увек неодређен ентитет у који се могу учитавати све наређене агенде.

Највећа несрећа је што ове тврдње могу имати своје псеудоправно упориште у појединим законима чију уставност нико није хтео да разматра упркос нашим иницијативама и ту првенствено мислим на Закон о заштити становништва од заразних болести који експлицитно изузима родитеље из одлуке о инвазивној медицинској мери која нарушава психички и физички интегритет њихове деце о чијем здрављу, према Породичном закону, они лично имају право и обавезу да се старају.

Многи овај преседан нису исправно разумели чему је допринела превентивнс медијска сатанизација људи који су то доводили у питање.

Да су деца власништво државе упозоравам од 2016. године антиципирајући могућа тумачења донетих закона.

Када ће их "тумачити" на чијем детету и зашто, само је питање времена.

др Јована Стојковић
председник Покрета Живим за Србију