„Сељак треба да једном узме своју судбину у своје руке. А то ће бити онда, када он као сталеж буде бирао и слао само своје сталешке претставнике, своје другове и сапатнике да га они заступају у парламенту, сенату, бановини, општини и свугде где интереси сељака као сталежа треба да буду заступљени.
Сељак тражи да једном за увек нестане свих тих посредника између њега као произвођача, и других народних слојева као потрошача, и обратно између произвођача и њега као потрошача. Тек онда ће сељак као сталеж осетити правду, једнакост и братство.
Збор хоће да држава буде свима мајка, а не једнима мајка, а другима маћеха. Збор хоће сталешку задружну државу, где ће сви сталежи према своме броју и бити заступљени и где се неће моћи разни шпекуланти натурити за претставнике других сталежа, као што демократски систем садашњице практикује.”

Мирко Радић

Цео чланак: https://zboraskamisao.blogspot.com/2024/04/blog-post_27.html?m=1

Суштина Љотићевог духовног поимања политике, односно тежње ка стварању хришћанског односно светосавског израза у савременој политици, несумњиво је одраз његовог хришћанског духа и његовог дубоко хришћанског животног исповедништва. Зато је, нарочито пред крај трагичне ратне епопеје, својим саборцима стално указивао на то да Збор није (само) организација већ (пре свега) организам... Он није измислио идеју Збора, он ју је само препознао, уболичио и именовао, преточивши њен исконски импулс у савремену политичку идеологију хришћанског (светосавског) национализма, а сви они који је делатно исповедају и заједнички сведоче, јесу саборци који сачињавају организам.

Цео чланак: https://zboraskamisao.blogspot.com/2024/04/blog-post_23.html?m=1

Blogspot

Бесмртни Учитељ као христоносни витез Идеје

  Навршила се још једна годишњица пострадања нашег неумрлог учитеља Димитрија Љотића. Учитеља, надахнутог науком Христовом, коју је исповеда...

Поводом годишњице погибије Димитрија Љотића, и ове године смо уприличили заједнички помен њему и његовим саборцима: ђенералу Милану Недићу и свим усопшим припадницима Збора и Србског Добровљачког Корпуса.

Вѣ́чнаѧ памѧть

,,Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаће.
Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!
Пала jе наjвећа жртва. Боже, не тражи више. Боже, доста, молимо Те: узео си много и као наjвећу жртву, њега! Боже, нека буде доста. Jа веруjем да jе ова велика жртва капиjа коjа ће нас довести до слободе. Димитриjе Љотић jе капиjа наше нове Отаџбине."

Свети владика Николај (Беседа над одром Димитрија Љотића)

„Збор је љубав према отаџбини и роду свом и пожртвовање које из љубави излази.
Збор је даље, скуп истина о народном и државном животу, које хтели или не хтели, ови или они, морају бити остварене, иначе је пропаст неминовна.
Збор је напослетку, другарска веза, чврста и неразрушива, коју надахњује она љубав према Отаџбини и Роду, а води истина, коју је Збор угледао и за коју се бори.
И за то мање него икад, исто тако, као што нас до сада нису зауставили прогони свих прошлих и данашњега режима, тако нас неће зауставити ни ово последње безакоње.
Зар се љубав и пожртвовање даду заплашити?
Зар се истина даје растурити?
Зар љубав, истина и другарство уопште зависе од овог или онога решења, одлуке или наређења, ове или оне власти? Зар постоји закон ма где у свету који би могао љубав да умртви, истину да прикрије, другарство да разруши?”

Димитрије В. Љотић
Одабрана дела II књига, Минхен 1990. године

У времену Савиног битисања у земаљској Србији - времену традиционалног човека и живих органских основа заједнице, није било потребно да се философски образлаже и брани нешто што се подразумевало. Зато у оно време нема иделошких списа о родољубљу и отачаствољубљу. Али се појам „отачаство" константно помиње. Помиње се и у тропару Светом Сави (отачаство твоѣ просветил ѣси...), као и у самим списима Светог Саве (у Служби Светом Симеону)... Појмови као што су „отачаство", „србске земље", „иноплеменици", сведоче о древности србског национализма (отачаствољубља) и о неоснованости марксистичке и буржоаске тезе о национализму као појави XIX века. Срби средњег века, нису били некаква аморфна маса већ заветна заједница прожета осећајем богољубља и родољубља. Заједница која је знала да је „бољи подвиг смрти неголи стидан и ропски живот", и која је знала да се ваља борити за „благочестиву веру нашег отачаства".

https://zboraskamisao.blogspot.com/2024/01/blog-post.html?m=1

Идејно наслеђе Светог Саве које називамо „светосавље", подразумева - православно хришћанство србског стила и искуства. То је верност Христу и Његовом Јеванђељу, уз очување и неговање свих племенитих особености србског сопства, по узору Савиног лика и дела.
Саму реч „светосавље", сковао је почетком тридесетих година ХХ века, Димитрије Најдановић - тада млади теолог, универзитетски професор догматике, философ, национални мислилац, и један од водећих идеолога покрета Збор. Касније у емиграцији, био је протојереј ставрофор Србске Цркве. Он је 1932. године покренуо лист „Светосавље", где је са својим сарадницима исповедао и пропагирао светосавско духовно усмерење као алтернативу нововековној 
материјалистичкој цивилизацији

Дакле, с обзиром на чињеницу о Најдановићу као аутору кованице „светосавље", можемо рећи да је она изум једног збораша. То је и логичан след ствари узевши у обзир да зборашка идеологија представља наш народни хришћанско- националистички (дакле светосавски) израз у савременој политици.

Свети владика Николај, усвојивши овај назив („светосавље") свог пријатеља и ученика (Најдановића), сковао је назив „светосавски национализам", као идеолошки појам. Идеологија светосавског национализма, тема је чувеног Николајевог предавања на београдском Коларцу 1935. године („Национализам Светог Саве"). Ту идеолошку кованицу као и мисао о Светом Сави као оснивачу најстаријег национализма у Европи, усвајају и збораши. Па тако, Димитрије Љотић, у тмурним временима Другог светског рата, указивао је измученом и много пута обманутом србском народу да је одступништво од Христа и Светог Саве кључни узрок свакој народној недаћи. Сведочио је и да светосавски идеал, као хришћанство србског стила и искуства, подразумева дивну симбиозу и прожимање хришћанског духа и србског идентитета.

Такође, основа живота Нове Србије ђенерала Милана Недића, требало је да буде Светосавље, јер по његовим речима, „Србин који не осећа, не живи у светосавском духу, не припада србској нацији".

Данас су појмови „светосавље" и „светосавски национализам" устаљени и раширени, али недовољно се зна о настанку ових кованица као и о онима који су идејно образлагали и формулисали суштину појма „светосавље".

Многи би радо скрајнули Најдановића и Љотића, и приписали њихову идеју другима. Али сматрамо да је онима који су тако настројени, и не могуће да правилно разумеју мисао светосавља.

Реч „светосавље", усвојио је и Свети Јустин Ћелијски, који је у Београду током рата (дакле, у Недићевој Србији) одржао низ изузетних предавања на тему „Светосавље као философија живота", чиме је по речима Светог владике Николаја, „за све време трајања Другог Светског рата – уздизао дух и национални понос србске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније философије живота у целоме свету."

Како се реч „светосавље", усталила у широким круговима Срба - родољуба (како стварних родољуба, тако и оних декларативних), прота Најдановић као творац ове кованице, имао је потребу да објасни шта под њом тачно подразумева, с обзиром на тенденцију секуларизације светосавља, где се разноразни либерал-демократски интерпретатори србства, често позивају на светосавље, подразумевајући под њим нешто сасвим друго.

Тим поводом прота Најдановић написао је чланак чији одломак смо објавили, и који препоручујемо вашој пажњи: 

https://zboraskamisao.blogspot.com/2021/01/blog-post_27.html?m=1

Blogspot

О Светосављу и зборашкој идеји

Идејно наслеђе Светог Саве које називамо „светосавље", подразумева - православно хришћанство србског стила и искуства. Реч „светосавље", ско...

„Чувар вере је сваки Србин као што је и бранитељ националности. Православље и Српство иду заједно. Није без дубоког смисла наш човек из народа своју верску опредељеност означио као српску веру. Под том вером он разуме хришћанску веру онакву какву је он примио и по којој живи. Без те и такве вере Српство се не може замислити. Ништа није јевтиније, слабије; ничему се траг не изгуби тако брзо као Србину кад своју православну веру напусти и пређе у другу веру. Исто тако бедно а и страшно изгледа неверујући Србин. Он је страшило од човека, без душе и без осећаја који човека оличавају. Код других народа то некако и иде, код Срба никако. Изгледа да се неверујући Србин враћа уназад, тамо негде у преисторијско доба, где није постојало никаквих обзира племенитости и карактера.”

професор Влајко Влаховић

Цео чланак

„После великих губитака, мајор је са остатком батаљона стигао у Загреб. То је била група официра и нешто војника. Огромна гомила усташа салетела је воз и отерала све до једнога. Одмах је извршено стрељање. Ни жене нису поштедели. Спасло се само неколико војника. Ту је стрељано 39 лица на челу са мајором Мојићем. Побијени су 7. децембра по наредби усташког пуковника и злочинца Макса Лубурића. Убијено је 36 добровољачких официра и четири жене које су их пратиле. Остатак добровољаца спасили су Немци, који су их обавестили о судбини команданта пука, витешког мајора Мојића и осталих храбрх официра. Ови преживели добровољци су потом, 8. децембра немачким аутомобилима напустили Загреб и упутили се у Словенију.
У Божићном броју ,Наше борбе' 1945. поводом ове трагедије стоји написано: ,Стежемо срца и уздижемо главе. Кроз шапат наших срца и тиху посмртну песму наших душа одајемо последњу пошту побијеним друговима. Не можемо их заборавити, јер су део нашег бића и, ко зна, можда и претеча наше судбине. Ми видимо да се из наших жртава рађа нешто велико и светло. Већ видимо праскозорје велике и срећне отаџбине. Њој су они служили и за њу су пали. За ту смрт и ми смо увек готови. Том готовошћу посведочавамо да смо њих достојни'.”

Цео чланак

Blogspot

Милораду Мојићу уместо воштанице

Милорад Мојић, дивни изданак србског Баната, син честитог и вредног проте Драгутина, још у раном детињству био је усмерен ка вечним идеа...

„Хоћемо да створимо фаланге одушевљених бораца... Ти борци морају претходно сами бити препорођени. Само такви, моћи ће осталима служити за пример и бити у стању да и од осталих начине фанатике, оне, који хоће и по цену највећих жртава борити се... Ако ово успемо, ми ћемо искупити свој дуг према палим друговима; искупићемо све оне вековне жртве најбољих синова... Онда ни њихово ни наше живљење није било узалуд. Онда ћемо моћи бити сигурни да смо народу обезбедили да у историји света одигра ону улогу, која се додељује само најбољим међу најбољима. Само овим моћи ћемо искупити наше досадање грехе, лутање, поклецивање. Само овде наше досадање патње значиће прочишћавање и припремање за један прави, лепши, бољи живот. Његово учествовање у њима је свестрано: национално, економско и социјално, али истовремено и јединствено, национално. Онај ко му је био дао партије да кроз њих он реализује своје биће, тај је учинио једно историјско насиље над њиме... Зато је нама још увек блиска прва национална револуција. Она означава и симболише напор целине, покрет нације да се афирмише онако како то њеном бићу одговара; она је израз наше колективистичке природе и њених националних, социјалних и економских атрибута. Она нам после 130 година може још увек да служи као пример пута којим треба да гредемо.”

Димитрије Љотић
(„Какву политику хоћемо", „Нови пут” број 16-17, 15.5.1938)

„Добровољци уопште нису, на било какав начин, узимали учешћа у хапшењу, или у стрељању недужних грађана. За време када су Немци вршили хапшење, добровољци, који су били смештени на два различита места, били су изненађени када су видели да су их Немци блокирали, без објашњења зашто.
Када је блокада скинута и Марисаву дозвољено да изађе у град, он је запрепашћен сазнао о чему се ради. На разне начине је успео да спасе од стрељања 1.700 до 1.800 особа. У своме напору да што више Срба спасе, Марисав је на коленима молио мајора Кенига да број жртава смањи, па је чак нудио себе и своје добровољце у замену за покупљене грађане. Дословце, Марисав је ово рекао:
,Ако не уважите моје молбе, молим вас, стрељајте прво мене и моје добровољце, па тек онда овај невини свет!”

Стеван Пироћанац

Цео текст: https://zboraskamisao.blogspot.com/2023/10/blog-post_22.html?m=0