С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац Jустин Поповић.“

6. И шта је закључак –да ли је екуменизам добра или лоша ствар?

Екуменизам је и добра и лоша ствар. Добра јер је то прилика за дијалог са инославним хришћанима и прилика за сведочење православног етоса. Остале добре стране покрета смо раније навели. Као такав, он је добра појава у модерном времену.
Лоша, јер као што сам поменуо изнад, било је покушаја у екуменским круговима да се наметну учења која се косе са учењем наше Православне вере. Али историја нам је показала да је потребно бити трезвен и одговоран, те да у грађењу јединства треба познавати границе и доследно се држати православне позиције.

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

ЕКУМЕНИЗАМ

Током живота, много нас је водило дијалог са људима различитих хришћанских конфесијâ, од којих многе можемо назвати пријатељима. Овим текстом ћу покушати да пружим одговор на неке основне предрасуде по питању екуменизма односно екуменског покрета. Озбиљније излагање потребује далеко шири текст, овде ћу се што краће дотаћи најчешћих заблуда по питању екуменизма. Које су његове предности, а које су мане?

1. Екуменизам је настојање да Православна Црква „приђе“ римокатоличкој.

Није тачно. Екуменизам (правилније икуменизам) је спремност за дијалог са неправославним заједницама. Будући да је римокатоличка црква често (не увек!) иницијатор оваквих дијалога, многи су стекли погрешан утисак да је једина намера екуменизма прозелитизам православних у римокатоличку цркву.

2. Екуменизам је настојање да се створи нека „Свецрква“ која би била хибрид састављен од различитих цркви и различитих учењâ.

Православна Црква води дијалог јер је призвана да прилази људима, а не да се од њих ограђује и да их одбацује. Није добро да немамо однос са онима који би то желели. Православна Црква се моли за јединство свих али не пристаје на идеју да се сви утопимо у неки „коктел“ свих конфесија. Инославни хришћани су такође створени по лику Божијем. И они верују у Васкрслог Христа. Будимо људи, о томе је реч. Нећемо се причестити с њима, али можемо попити кафу и причати о разликама и сличностима. Или о филмовима и храни, свеједно. Нећемо због тога издати Православље, чак напротив, тиме га сведочимо. Не желе сви да нас врбују и да врше прозелитизам. Од екуменизма по правилу највише страхују неутврђени у вери, све их страх да им неко не отме спасење, не превари их. Али оно што јесте тачно јесте да сам модел функционисања тзв. Светског Савеза Цркава тешко може да се прихвати од стране нас, православних.
На пример, постоје случајеви да се на сабору гласа за овај или онај предлог по питању неке ставке хришћанског учења. Православна Црква истиче потребу другачијег модела функционисања и бори се за то. Ово је један од горућих проблема по питању екуменских покрета.

3. Издају своје вере теолози правдају причом о љубави која се извлачи из контекста Јеванђеља.

Призвани смо да волимо човека без обзира на његово порекло, језик или веру. Призвани смо, такође, да православну веру одржимо живом и неповређеном, од времена Васељенских сабора до данас. Ова два позива се надопуњују, иначе нам Христос не би заповедио да волимо Господа свим срцем, умом, мишљу и снагом својом и да при том волимо ближњег као самог себе. Љубав према човеку не искључује љубав према Богу и обратно. Дијалог са особом друге вере не значи да самим тим издајемо Истину.Опет, крајњи циљ екуменизма није ,,продаја" своје вере, но њено сведочење пред онима који, може бити, другачије не би ни спознали Православље.

4. Који је циљ екуменизма?

Разбијање предрасуда, упознавање са вером инославних и представљање православне вере, традиције, обичаја. Дијалог. Излагање заједничких и различитих ставова, са уважавањем. Не постоји никакво приморавање или настојање да се ми одрекнемо своје вере (или било ко други). Не постоји заједничко Причешће. Нагласак је на упознавању и покушају да се пређу неке баријере. Дакле, сарадња припадникаразличитих конфесија, али нипошто неко сливање различитих вероисповести.

5. Али Свети Јустин Поповић је екуменизам називао свејересју?

Бољи одговор ће пружити ученик аве Јустина, епископ Иринеј: „Отац Јустин није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту „новог хришћанства“, којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе -„свејерес“.
Чини ми се, да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним Хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, – представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији.

(наставак...)

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

децембра наши људи, укључујући црквене великодостојнике,  утркују ко ће први честитати Божић браћи католицима, а Грка и других новокалендараца ко се сети… Хеј, Грка од којих смо примили Православље, теологију, све… Али ето.

Пето – јулијански ће каснити све више. За стотињак година (или тако нешто), јулијански календар ће каснити за 14, уместо досадашњих 13 дана, те ће Божић бити 8. јануара. Веома ми је жао што нећу бити жив да видим реакције које ће настати тада у Цркви ако до тада не пређемо на Миланковића. Некоме очигледно одговара да маса буде збуњена.

Шесто – „Али календари се ионако преклапају, свеједно је!“Ово је реченица на коју нажалост сувише често наилазим међу православним теолозима. Да, Миланковић и грегоријански календар се тренутно поклапају. То „тренутно“ траје додуше тридесетак хиљада година, али у контексту времена, то раздобље не представља ништа. Поента потребе за инсистирањем на чињеници да православни новокалендарци не само да нису на „папином“ календару (који, као што рекох, никоме не смета у „свакодневном“ животу), него на СРПСКОМ календару, јесте да се народ лакше навикне на идеју промене календара. Јер ако СПЦ не пређе напокон на календар који је сама предложила, мораће да се сучи с новим расколом када дође време да се Божић слави 8. јануара. А то свакако не желимо. А уколико би се тада наставило славити 7. јануара, односно ако се не би испоштовало кашњење календара, него би се произвољно остало на тринаест дана разлике, онда би питање календара постало апсурдно по себи. Зато је врло, врло битно народу усадити у главу идеју да не прелазимо на „папин“ него на српски календар.
На послетку, волео бих да сам живео у време када је држава прешла на нови календар да доживим реакцију људи што се датуми празника померају и што се одједном Божић слави у јануару. Питам се да ли је и тада било побуне или је све ишло глатко. Но, неке ствари ће ипак остати мистерија.

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

КАЛЕНДАР: КОЈИ КАЛЕНДАР? ЧИЈИ КАЛЕНДАР?

Овај дужи текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења.

Наиме, међ' српским народом је уврежено мишљење да су православни новокалендарци на грегоријанском календару, који је зло, јер је „папин“ календар. Оно што ти Срби међутим не знају јесте чињеница да су православни новокалендарци на српском календару, Миланковићевом (овде нећемо улазити у историју настанка истог, причу о Трпковићу итд). Зашто се то не зна је заправо већа мистерија од било какве мистерије која се може пришити причи о календару уопште.
Довољно би било погледати књигу Реформа Јулијанског календара самог Милутина Миланковића (мада он пише о догађајима у Цариграду и у књизи Кроз васиону и векове).
Не постоји нити један једини страни извор који каже о новом календару Православне Цркве ишта друго осим да је то реформисани јулијански календар који је направио српски научник Милутин Миланковић. Једина Православна Црква која је на грегоријанском календару јесте Финска. Зашто је то тако – не знам.
Треба напоменути и да је већина Православних Цркава на Миланковићевом календару. Додуше, по броју верника могу обе стране да се такмиче, но није то поента.
Постоји неколико поенти:

Једна од њих је да календар није верско питање. Ни национално. Код нас се од истог међутим управо прави то – верско и национално питање. Борба живота или смрти. НЕЋЕМО ПАПИН КАЛЕНДАР! Притом – нећемо папин календар, али хоћемо многобожачки Јулијев. Такође, уопште немамо проблем да тај исти папин календар користимо у свакодневном животу. Ту је грегоријански скроз исправан. Једино није у црквеном животу исправан. И шта нам то управо сведочи? Што се мене тиче, да нисмо никакви хришћани. Зашто? Јер одвајамо „обични“ живот од „црквеног“. Уместо да нам то буде једно те исто. Ја сам најискреније збуњен тиме. Чак се и у документима СПЦ користе датуми по грегоријанском календару.

Друго је и сам антагонизам према Римокатоличкој цркви. Комплетан однос према било чему што има иоле призвук католицизма градимо у односу на однос са Хрватима, посебно у светлу Другог светског рата. Иако смо скроз уреду, онако колективно, са Ирцима. Најкатоличанскије католике на планети.

Треће, славимо по старом, а датуме изражавамо по новом календару. Тако нам је Божић 7. јануара, а Св. Никола 19. децембра итд. Имао сам једном експеримент – разговарао сам с неким човеком који вели како ће он, ако Црква пређе на нови календар, Св. Николу и даље славити 19. децембра (која је уједно и моја слава). Кажем ја њему, али Св. Никола је свакако 6. децембра. Каже он: „Да, али то је по старом!“ Ја кажем: „Па по којем календару славимо?“ Каже он: „Па по старом.“ Велим ја: „Па ето, по старом је 6. децембра, сад сте рекли…“ Али он не разуме. Као што већина не разуме. Из неког разлога већина људи као да мисли да су католици и новокалендарци померили датуме, а не ми. И то некако важи и за људе који су активни у Цркви, певају за певницом, знају да морају да рачунају минус тринаест дана када траже тропаре и кондаке за дати дан…

Четврто – упорност лажне информације.Иако сви извори кажу да је на Сабору у Цариграду прихваћен Миланковићев календар, ауторитети код нас – међу њима предњаче блаженопочивши епископ Атанасије и проф. Раша Поповић – тврде да Миланковићев календар тада није прихваћен и да су новокалендарци прешли на грегоријански календар. Без икаквих извора да поткрепе такве тврдње. А и без смисла – зашто би напрасно прешли на календар који уопште није био опција? Притом у горе поменутој књизи Милутина Миланковића имамо и документа са Сабора у Цариграду, а и са Сабора Српске Цркве.Јер, посебно је сумануто што је СПЦ предложила календар који су сви прихватили, а онда га сама није применила. Додуше, то ми је и некако типично српски. А то онда као да производи некакав антагонизам према нашим новокалендарцима, па их скроз занемарујемо, осим ако неко од њих гостује у нашој Цркви. Тако добијемо ситуацију да се 24.

(Наставак испод)

И сад смо у Њему слободни да одемо од греха, да идемо ка љубави, ка људима које волимо. Слободни смо од страха, слободни од казне, слободни у животу који нам је Бог дао. Све што је потребно јесте да волимо, чисто, детиње, полетно, да у Бога храбро верујемо и Његовом Царству се надамо.
„Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.” (Гал. 5, 1) „Слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије.“ (1.Пт. 2, 16) „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32)

Ревнитељ | Чет | Инстаграм

ВЕРА У СРБА НЕКАД И САД

Чини нам се да су људи раније ревносније веровали у Бога, па и полагали животе у простој и силној љубави према Христу. Прекрстили би се и поменули име Божије пред посао, јело, спавање, буђење и пут. Све значајно и важно у животу било је праћено помињањем имена Божијег и осењивањем крсним знаком. Ако не дуже, молило би се много чешће и искреније, постило би се ревносније, црква и Литургија се не би изостављала - колико се могло у времену кад су људи много више радили и нису увек живели близу храма. Бог би се сматрао као активан учесник свакодневног живота, скоро као члан породице. Једнако што се некад називао Богом Аврама, Исака и Јакова, и тада је био Бог отаца наших.

Колико се Богу радовало јер је Добри Отац, толико је било и страхопоштовања према Њему. И отац опомене, укори и казни. Тако да су људи били много више на опрезу и нису се поуздавали у своја виђења добра и зла. Бог је рекао да је то грех и ту се свака дискусија завршава. „Не чини прељубе“ и нема ту „али“. Ђаво је дошапнуо човеку прво „али“ на Божију заповест и зна се куд је то водило. Иако је и правични Судија, суди по Својој милости, иначе бисмо сви страдали много више, те се Бог волео и кад суди и кори.
Колико се волео због Своје милости и присности, толико се и славио као Господар свемира, света и природе. Наш предак је чврсто веровао, толико да је то за њега било знање: Бог шаље кишу да роди њива, Он даје земљи све потребно да може да храни биљке, тиме и животиње и људе. Он дарује потомство и узима душе праведника к Себи.
Мене лично то много више боли, што се губи таква, животна, топла вера. А то што моја бака нема појма да ли су Христове природе несливене, неизменљиве, нераздељиве, неразлучне, то ме ни мало не чуди, нити саблажњава.

Јасно, безбожника је било и у прошлости, не идеализујем је, но историја показује на којем је месту тада људима био Бог. Од многобројних Светих, преко велелепних задужбина, до натписâ на надгробним споменицима, историјских бележака и усмених предања о чојству и јунаштву, вери и моралу, људскости и молитвености.
Исто тако, не видим ни нашу садашњост или будућност као обезбожене, иако је опасност за такво стремљење већа, нарочито на западу. И даље се храмови зидају, и даље се Богу служи и стаје се пред Путир. И даље се молитве шапћу или певају, и даље се име Божије призива и слави, у цркви, дому, школи, па и на улици. Наше је да одбијемо од себе дух безбожја, дволичности, млакости, да одбацимо од себе модерне идоле – било да је то новац, егоизам или хедонизам; наше је да не правимо рачунице са спасењем, већ да чврсто верујемо: Христови смо и такви ћемо остати.

Да ли је, онда, модерни човек изгубио жељу за истинитом речју о Богу? Зависи да ли жели да служи Богу или жели да Бог служи њему, то јест, да ли у центар ставља себе и своју „духовну спознају“ или тамо види и прихвата Самог Бога. Једни „трагају“ за Богом који би био у складу са њиховим жељама, други своје жеље прилагоде вољи Божијој. Тако је било и раније, још од времена пророкâ, тако је и данас. Сејач из Христове приче, то јест, Он Сâм, и даље сеје. Свако време носи своје искушење као што свака година носи своје околности за успех семена. Моја лична процена је да ово доба има много трња, много корова. „А посејани у трње, то је који реч слуша, но брига за овај свет и превара богатства гуши реч, те неплодан бива.“ (Мт. 3, 22). И то јесте трагично. Али радост је увек силнија због плода који неће никад изостати. „А посејани на добру земљу, то је који слуша реч и разуме, који и род рађа и доноси, један по стотину, други по шездесет, а трећи по тридесет.“ (Мт.3, 23) Ко не зна, то је много велик плод, кад би данас неки пољопривредник добио такав плод, много би се радовао. Тако да је радост, непослетку, ипак већа од разочарења и туге.

Ревнитељ | Чет | Инстаграм

Одломак из документарног филма:
,,ЖИВОТ ГРУЗИЈСКИХ МОНАХА", за који припремамо превод, a који ће по завршетку бити доступан на нашем YouTube каналу.

Ревнитељ | Чет | Инстаграм

,,У ДОМУ СВОМЕ СА НАРОДОМ СВОЈИМ"

Документарни запис о сусретима Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија током божићне посете Косову и Метохији, у продукцији Храм телевизије.
Предивне слике српског живља и њиховог опстанка на Космету.

Ревнитељ | Чет | Инстаграм

📣 ПАЖЊА!
На основу претходних текстова које смо објавили и оне које ћемо тек објавити, одлучили смо направити посебну чет групу за писање и размену мишљења свих чланова.

У поменутој групи би желели да чујемо и ваша мишљења везано за теме које објављујемо на нашој страници, упоредо с' тим, чет соба служи и за дружење и сва обавештења везано за  Богослужења, манифестације, хуманитарне акције и др.

Линк чет собе 👉**** https://t.me/+UlXn9ivXothiMTc0

Остајте с' Богом.

Telegram

Ревнитељ - Коментари

Ревни***☦***ељ invites you to join this group on Telegram.