(НЕО)ПАГАНИЗАМ МОДЕРНОГ ДОБА

Сви смо се једном запитали зашто неки људи толико ревносно бране своје (нео)паганство? Да ли постоји неки дубљи разлог осим нејасне занесености некаквим древним причама о величини и моћи својих племенских богова? Житије светих десет Мученика са Крита нам даје одговор – ради се о нечему другом:

„Не говори нам, Игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај, Такво живљење својствено Богу“

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

Монах Арсеније - Документарац

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

СИЛОВАНЕ ОСОБЕ НЕ ГУБЕ ЧАСТ

Многи помињу жене које су радије извршиле самоубиство него што су допустиле да их неко силује. "Убиле су се да би сачувале част", кажу.

Да се разумемо, наравно да о самим тим женама немам ниједну ружну реч, јер заиста не знам колики је њихов страх био, ни насиље на који су били спремни непријатељи. Жалим највише због тако стравичних околности, али жалим и због трагедије самоубиства, јер је тако извршено - оно својеврсна еутаназија. Бог нек их упокоји и поклони им рајско наслеђе.
Али рећи да су се те жене убиле "да би сачувале част" или "достојанство" носи поруку да су силоване жене, и уопште они који су претрпели насиље, изгубили своју част и достојанство.
Силована жена не губи част, част губи онај који је силује. Част и достојанство се не могу одузети, човек их се сам одриче.
Жене склоне блуду губе част, а не силоване. Или мислимо да нико од светих мученика или мученица, поред свог насиља који су трпели, можда нису и силовани? Или их Црква не би никад канонизовала јер су, ето, "изгубили част"?

Христос је био утамничен, мучен, пљуван, трпео је насиље. Да ли је тиме изгубио своју част? Да ли је требао да се убије пре него што Га је Јуда издао? Јер био је кратко у тамници, можда Га је тамо неко могао силовати. Ако није саблазан веровати у претученог, бичеваног, попљуваног, разапетог Спаситеља, зашто би била саблазан да је силован? Како бисмо онда били бољи или другачији од Јудејаца којима је Христос био саблазан?
Прихватимо човека слабог, повређеног, којем је потребно разумевање и помоћ, прихватимо човека какав год бол и страдање носио са собом. Зар да стрепи и не усуди се да пред нама призна како је трпео патњу? Зар је неко нечасан, прљав јер је повређен или силован?

Икона Христова у човеку се не да наружити страдањем. Чак смо Му у страдању и сличнији, нарочито ако се страдајући поуздамо у Очеву љубав и одржимо наду.
Зар је истина да је силовање једини злочин у којем је жртва окривљена?
Зар жртве треба да изаберу ћутање, да скривају истину и тиме још више пате?
Зар друштво чешће поручује "Немој бити силован", а ређе "Немој да силујеш"?

Молимо се за све оне који имају проблем да мрачну и болну прошлост превазиђу. Борите се за живот, лепоту, радост, или за децу; борите се против насиља тиме што нећете дозволити, никад, да насиље порази ваш дух.

Молимо се и за све кратковиде и нечасне људе који олако упиру прстом и имају погрешне идеје о томе шта је човек, шта је храброст, и погрешне идеје какав је Бог.

Молимо се Страдалом и Васкрслом Господу да нам опрости јер нисмо увек свесни шта је Крст, нисмо увек храбри да бол крста прихватимо, и нисмо увек ради да помогнемо другоме да га понесе.

Уједно позивам све нас, били православни или не, да одговорније говоримо о насиљу над слабима и храбрије иступимо у њихову заштиту.

МР

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

Додатак:

Сад се као шале на рачун оних који стављају фотографије васкршњих јаја на друштвене мреже, но ја не видим никакав проблем у томе. Па читава је поента да уложимо труд у један од симбола Христовог Васкрсења, и мени је лепо да видим да има талентованих људи који су се потрудили да и на овај начин другима и себи улепшају празник. Можда добију и други неку идеју.
И беспотребно је доносити осуде у маниру: ,,Ето, праве се великим православцима, сликају васкршња јаја".
Нека, полако, није наше да знамо и није потребно. Ко зна колико се људи запитало и због тих јаја - зашто их ми сад украшавамо, а какве везе има са нама што је Христос васкрсао, а да одем и у цркву да ја то видим и кушам. Бог често усмери кроз наизглед  ситнице, ето, довољне на дечији длан да стану, широке као љубазан осмех, топле као пријатељски поглед у преко потребан час. Васкршња јаја, мада споредна ствар у празновању Васкрса, доприносе лепоти празника. Подстичу оно детиње, једноставно, чисто у нама, кроз шаре, игру и симболе.
Тако да, нека васкршњих јаја на друштвеним мрежама, и бадњака, и врбице, и венчића на Духове, итд. Јасно да је живот мимо интернета онај истински, пунији, а његов се врхунац одвија на Сусрету на Литургији. Ово је албум са сликама и мислима које делимо, као пријатељи и истомишљеници. Не видим неки проблем да у радости и оном детињем поносу поделимо своје стваралаштво узнето у труду да славимо Бога.

И још једном:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ БРАЋО И СЕСТРЕ.
И ЗАИСТА ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
РАДУЈТЕ СЕ!

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

СУМА-СУМАРУМ УТИСАКА ЗА ВАСКРС 2024.

Ове године сам много више пажње, труда и срца уложио у Сабирање себе у молитви, и заједничарење са Христом и Црквом у Светој Евхаристији, то су искуства која је тешко јасно изнети речима. Приметио сам да се поприлично удаљим од друштвених мрежа, нарочито прве и последње седмице поста, те не замерите ако нисам одговарао на поруке. Исто тако, нисам писао никакве текстове који би објашњавали ове највеће догађаје у Христовом животу осим пар сличица и цитата, уједно и највеће догађаје у људској историји и нашим личним животима. Кажем, човек кад се препусти том неком богослужбеном тиховању заиста нема вољу да објашњава нешто што је савршено објашњено у Цркви: у прочитаним Јеванђељима и осталим деловима Светог Писма, у текстовима песама, а нарочито у богослужењу које свим својим символима, радњама, звуковима, темпу, сведочи о значају највећих догађаја, а благодат Божија нас на извесни начин и укључује у њих. Те нисмо само посматрачи са огромне историјске дистанце, нисмо само рационални тумачи и анализатори, но ми живимо те догађаје, и живимо Христом.
Тако носимо гране врбе објављујући да је Христос Цар над царевима, тако носимо плаштаницу и учествујемо у Његовом погребу, тако се Њиме причешћујемо и постајемо учесници Тајне вечере, тако Њиме живимо. Благодат чини да се премости просторна и временска удаљеност од ових догађаја и догађаја наших живота данас. Ми смо заиста, стварно, истински део Христовог живота и свакако да је Он део наших живота.
Васкршње јутрење у поноћ било је нарочито лепо, свечано, никад више народа у цркви. Од једне свеће пале се све остале, стотине њих. Из таме, ни из чега, из смрти, од једне Светлости засијала је светлост свима нама, Живот се шири, продире, даје полет, наду. Живот побеђује. Ујутро одлазимо у сеоски храм и сви се породично причешћујемо, што ме увек нарочито окрепљује и чини радосним. А у цркву не може ни да се уђе, толико је људи, толико деце. Срећем пријатеље и суграђане који раније нису ни долазили на богослужења а ту су само када је неки већи празник. И опет сам срећан због тога. Враћамо се назад а срце ми пуно, јер сећам се, кад сам ја као дечак кренуо у цркву било је много мање народа, нарочито много мање младих људи. А сад – деце као звезда на небу! Слава Богу!

Одлазим код пријатеља, честитамо празник, куцамо се, наздрављамо и тако до касних сати.
Заспао окрепљен даном, сутра на Литургију и храмовну славу, празник Светог Ђорђа, опет је било дивно. Одлазим у тазбину на крсну славу. Много приче, дружења, смеха... Сутрадан, логично, једва да сам јео ишта, јер ме плашило како ћу поднети и ова два дана мрсне и богате трпезе.

И све тако, лепо је живети носећи Васкрслог Христа у срцу, иако сви, по својој слабости, заборавимо Његову победу. Зато су ови празници важни, највећи, но не само као део фолклора и обичаја. Кроз богослужење се увиди и доживи да се овај Празник тиче наше сржи, сржи свега што је било и што ће бити. У срцу сваког живота, икада, стоји Васкрсли Христос.

Христос васкрсе!

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

С друге стране, ако је неко приврженик наивног, сентименталног екуменизма без услова и граница како су говорили у време Патријарха Атинагоре, наћи ће свог веома оштрог и дубоког критичара у лицу таквог богослова, какав је био отац Jустин Поповић.“

6. И шта је закључак –да ли је екуменизам добра или лоша ствар?

Екуменизам је и добра и лоша ствар. Добра јер је то прилика за дијалог са инославним хришћанима и прилика за сведочење православног етоса. Остале добре стране покрета смо раније навели. Као такав, он је добра појава у модерном времену.
Лоша, јер као што сам поменуо изнад, било је покушаја у екуменским круговима да се наметну учења која се косе са учењем наше Православне вере. Али историја нам је показала да је потребно бити трезвен и одговоран, те да у грађењу јединства треба познавати границе и доследно се држати православне позиције.

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

ЕКУМЕНИЗАМ

Током живота, много нас је водило дијалог са људима различитих хришћанских конфесијâ, од којих многе можемо назвати пријатељима. Овим текстом ћу покушати да пружим одговор на неке основне предрасуде по питању екуменизма односно екуменског покрета. Озбиљније излагање потребује далеко шири текст, овде ћу се што краће дотаћи најчешћих заблуда по питању екуменизма. Које су његове предности, а које су мане?

1. Екуменизам је настојање да Православна Црква „приђе“ римокатоличкој.

Није тачно. Екуменизам (правилније икуменизам) је спремност за дијалог са неправославним заједницама. Будући да је римокатоличка црква често (не увек!) иницијатор оваквих дијалога, многи су стекли погрешан утисак да је једина намера екуменизма прозелитизам православних у римокатоличку цркву.

2. Екуменизам је настојање да се створи нека „Свецрква“ која би била хибрид састављен од различитих цркви и различитих учењâ.

Православна Црква води дијалог јер је призвана да прилази људима, а не да се од њих ограђује и да их одбацује. Није добро да немамо однос са онима који би то желели. Православна Црква се моли за јединство свих али не пристаје на идеју да се сви утопимо у неки „коктел“ свих конфесија. Инославни хришћани су такође створени по лику Божијем. И они верују у Васкрслог Христа. Будимо људи, о томе је реч. Нећемо се причестити с њима, али можемо попити кафу и причати о разликама и сличностима. Или о филмовима и храни, свеједно. Нећемо због тога издати Православље, чак напротив, тиме га сведочимо. Не желе сви да нас врбују и да врше прозелитизам. Од екуменизма по правилу највише страхују неутврђени у вери, све их страх да им неко не отме спасење, не превари их. Али оно што јесте тачно јесте да сам модел функционисања тзв. Светског Савеза Цркава тешко може да се прихвати од стране нас, православних.
На пример, постоје случајеви да се на сабору гласа за овај или онај предлог по питању неке ставке хришћанског учења. Православна Црква истиче потребу другачијег модела функционисања и бори се за то. Ово је један од горућих проблема по питању екуменских покрета.

3. Издају своје вере теолози правдају причом о љубави која се извлачи из контекста Јеванђеља.

Призвани смо да волимо човека без обзира на његово порекло, језик или веру. Призвани смо, такође, да православну веру одржимо живом и неповређеном, од времена Васељенских сабора до данас. Ова два позива се надопуњују, иначе нам Христос не би заповедио да волимо Господа свим срцем, умом, мишљу и снагом својом и да при том волимо ближњег као самог себе. Љубав према човеку не искључује љубав према Богу и обратно. Дијалог са особом друге вере не значи да самим тим издајемо Истину.Опет, крајњи циљ екуменизма није ,,продаја" своје вере, но њено сведочење пред онима који, може бити, другачије не би ни спознали Православље.

4. Који је циљ екуменизма?

Разбијање предрасуда, упознавање са вером инославних и представљање православне вере, традиције, обичаја. Дијалог. Излагање заједничких и различитих ставова, са уважавањем. Не постоји никакво приморавање или настојање да се ми одрекнемо своје вере (или било ко други). Не постоји заједничко Причешће. Нагласак је на упознавању и покушају да се пређу неке баријере. Дакле, сарадња припадникаразличитих конфесија, али нипошто неко сливање различитих вероисповести.

5. Али Свети Јустин Поповић је екуменизам називао свејересју?

Бољи одговор ће пружити ученик аве Јустина, епископ Иринеј: „Отац Јустин није критиковао идеју дијалога, сведочења, љубави. Он сам је био веома отворен човек. Идеологију екуменизма као неку варијанту „новог хришћанства“, којим су се бавили неки екуменски кругови, он је критиковао као еклисиолошку јерес: он је њу сматрао толико опасном јересју, да је чак формулисао нови термин, којим се данас сви широко користе -„свејерес“.
Чини ми се, да позивати се на њега, покушавајући да се оправда нагли раскид са свим неправославним Хришћанима, одричући сваки дијалог, сваки додир, – представља дубоку неправду према његовој личности, према његовој богословској позицији.

(наставак...)

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

децембра наши људи, укључујући црквене великодостојнике,  утркују ко ће први честитати Божић браћи католицима, а Грка и других новокалендараца ко се сети… Хеј, Грка од којих смо примили Православље, теологију, све… Али ето.

Пето – јулијански ће каснити све више. За стотињак година (или тако нешто), јулијански календар ће каснити за 14, уместо досадашњих 13 дана, те ће Божић бити 8. јануара. Веома ми је жао што нећу бити жив да видим реакције које ће настати тада у Цркви ако до тада не пређемо на Миланковића. Некоме очигледно одговара да маса буде збуњена.

Шесто – „Али календари се ионако преклапају, свеједно је!“Ово је реченица на коју нажалост сувише често наилазим међу православним теолозима. Да, Миланковић и грегоријански календар се тренутно поклапају. То „тренутно“ траје додуше тридесетак хиљада година, али у контексту времена, то раздобље не представља ништа. Поента потребе за инсистирањем на чињеници да православни новокалендарци не само да нису на „папином“ календару (који, као што рекох, никоме не смета у „свакодневном“ животу), него на СРПСКОМ календару, јесте да се народ лакше навикне на идеју промене календара. Јер ако СПЦ не пређе напокон на календар који је сама предложила, мораће да се сучи с новим расколом када дође време да се Божић слави 8. јануара. А то свакако не желимо. А уколико би се тада наставило славити 7. јануара, односно ако се не би испоштовало кашњење календара, него би се произвољно остало на тринаест дана разлике, онда би питање календара постало апсурдно по себи. Зато је врло, врло битно народу усадити у главу идеју да не прелазимо на „папин“ него на српски календар.
На послетку, волео бих да сам живео у време када је држава прешла на нови календар да доживим реакцију људи што се датуми празника померају и што се одједном Божић слави у јануару. Питам се да ли је и тада било побуне или је све ишло глатко. Но, неке ствари ће ипак остати мистерија.

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок