(НЕО)ПАГАНИЗАМ МОДЕРНОГ ДОБА

Сви смо се једном запитали зашто неки људи толико ревносно бране своје (нео)паганство? Да ли постоји неки дубљи разлог осим нејасне занесености некаквим древним причама о величини и моћи својих племенских богова? Житије светих десет Мученика са Крита нам даје одговор – ради се о нечему другом:

„Не говори нам, Игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај, Такво живљење својствено Богу“

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

Монах Арсеније - Документарац

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

СИЛОВАНЕ ОСОБЕ НЕ ГУБЕ ЧАСТ

Многи помињу жене које су радије извршиле самоубиство него што су допустиле да их неко силује. "Убиле су се да би сачувале част", кажу.

Да се разумемо, наравно да о самим тим женама немам ниједну ружну реч, јер заиста не знам колики је њихов страх био, ни насиље на који су били спремни непријатељи. Жалим највише због тако стравичних околности, али жалим и због трагедије самоубиства, јер је тако извршено - оно својеврсна еутаназија. Бог нек их упокоји и поклони им рајско наслеђе.
Али рећи да су се те жене убиле "да би сачувале част" или "достојанство" носи поруку да су силоване жене, и уопште они који су претрпели насиље, изгубили своју част и достојанство.
Силована жена не губи част, част губи онај који је силује. Част и достојанство се не могу одузети, човек их се сам одриче.
Жене склоне блуду губе част, а не силоване. Или мислимо да нико од светих мученика или мученица, поред свог насиља који су трпели, можда нису и силовани? Или их Црква не би никад канонизовала јер су, ето, "изгубили част"?

Христос је био утамничен, мучен, пљуван, трпео је насиље. Да ли је тиме изгубио своју част? Да ли је требао да се убије пре него што Га је Јуда издао? Јер био је кратко у тамници, можда Га је тамо неко могао силовати. Ако није саблазан веровати у претученог, бичеваног, попљуваног, разапетог Спаситеља, зашто би била саблазан да је силован? Како бисмо онда били бољи или другачији од Јудејаца којима је Христос био саблазан?
Прихватимо човека слабог, повређеног, којем је потребно разумевање и помоћ, прихватимо човека какав год бол и страдање носио са собом. Зар да стрепи и не усуди се да пред нама призна како је трпео патњу? Зар је неко нечасан, прљав јер је повређен или силован?

Икона Христова у човеку се не да наружити страдањем. Чак смо Му у страдању и сличнији, нарочито ако се страдајући поуздамо у Очеву љубав и одржимо наду.
Зар је истина да је силовање једини злочин у којем је жртва окривљена?
Зар жртве треба да изаберу ћутање, да скривају истину и тиме још више пате?
Зар друштво чешће поручује "Немој бити силован", а ређе "Немој да силујеш"?

Молимо се за све оне који имају проблем да мрачну и болну прошлост превазиђу. Борите се за живот, лепоту, радост, или за децу; борите се против насиља тиме што нећете дозволити, никад, да насиље порази ваш дух.

Молимо се и за све кратковиде и нечасне људе који олако упиру прстом и имају погрешне идеје о томе шта је човек, шта је храброст, и погрешне идеје какав је Бог.

Молимо се Страдалом и Васкрслом Господу да нам опрости јер нисмо увек свесни шта је Крст, нисмо увек храбри да бол крста прихватимо, и нисмо увек ради да помогнемо другоме да га понесе.

Уједно позивам све нас, били православни или не, да одговорније говоримо о насиљу над слабима и храбрије иступимо у њихову заштиту.

МР

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

Додатак:

Сад се као шале на рачун оних који стављају фотографије васкршњих јаја на друштвене мреже, но ја не видим никакав проблем у томе. Па читава је поента да уложимо труд у један од симбола Христовог Васкрсења, и мени је лепо да видим да има талентованих људи који су се потрудили да и на овај начин другима и себи улепшају празник. Можда добију и други неку идеју.
И беспотребно је доносити осуде у маниру: ,,Ето, праве се великим православцима, сликају васкршња јаја".
Нека, полако, није наше да знамо и није потребно. Ко зна колико се људи запитало и због тих јаја - зашто их ми сад украшавамо, а какве везе има са нама што је Христос васкрсао, а да одем и у цркву да ја то видим и кушам. Бог често усмери кроз наизглед  ситнице, ето, довољне на дечији длан да стану, широке као љубазан осмех, топле као пријатељски поглед у преко потребан час. Васкршња јаја, мада споредна ствар у празновању Васкрса, доприносе лепоти празника. Подстичу оно детиње, једноставно, чисто у нама, кроз шаре, игру и симболе.
Тако да, нека васкршњих јаја на друштвеним мрежама, и бадњака, и врбице, и венчића на Духове, итд. Јасно да је живот мимо интернета онај истински, пунији, а његов се врхунац одвија на Сусрету на Литургији. Ово је албум са сликама и мислима које делимо, као пријатељи и истомишљеници. Не видим неки проблем да у радости и оном детињем поносу поделимо своје стваралаштво узнето у труду да славимо Бога.

И још једном:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ БРАЋО И СЕСТРЕ.
И ЗАИСТА ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
РАДУЈТЕ СЕ!

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок

СУМА-СУМАРУМ УТИСАКА ЗА ВАСКРС 2024.

Ове године сам много више пажње, труда и срца уложио у Сабирање себе у молитви, и заједничарење са Христом и Црквом у Светој Евхаристији, то су искуства која је тешко јасно изнети речима. Приметио сам да се поприлично удаљим од друштвених мрежа, нарочито прве и последње седмице поста, те не замерите ако нисам одговарао на поруке. Исто тако, нисам писао никакве текстове који би објашњавали ове највеће догађаје у Христовом животу осим пар сличица и цитата, уједно и највеће догађаје у људској историји и нашим личним животима. Кажем, човек кад се препусти том неком богослужбеном тиховању заиста нема вољу да објашњава нешто што је савршено објашњено у Цркви: у прочитаним Јеванђељима и осталим деловима Светог Писма, у текстовима песама, а нарочито у богослужењу које свим својим символима, радњама, звуковима, темпу, сведочи о значају највећих догађаја, а благодат Божија нас на извесни начин и укључује у њих. Те нисмо само посматрачи са огромне историјске дистанце, нисмо само рационални тумачи и анализатори, но ми живимо те догађаје, и живимо Христом.
Тако носимо гране врбе објављујући да је Христос Цар над царевима, тако носимо плаштаницу и учествујемо у Његовом погребу, тако се Њиме причешћујемо и постајемо учесници Тајне вечере, тако Њиме живимо. Благодат чини да се премости просторна и временска удаљеност од ових догађаја и догађаја наших живота данас. Ми смо заиста, стварно, истински део Христовог живота и свакако да је Он део наших живота.
Васкршње јутрење у поноћ било је нарочито лепо, свечано, никад више народа у цркви. Од једне свеће пале се све остале, стотине њих. Из таме, ни из чега, из смрти, од једне Светлости засијала је светлост свима нама, Живот се шири, продире, даје полет, наду. Живот побеђује. Ујутро одлазимо у сеоски храм и сви се породично причешћујемо, што ме увек нарочито окрепљује и чини радосним. А у цркву не може ни да се уђе, толико је људи, толико деце. Срећем пријатеље и суграђане који раније нису ни долазили на богослужења а ту су само када је неки већи празник. И опет сам срећан због тога. Враћамо се назад а срце ми пуно, јер сећам се, кад сам ја као дечак кренуо у цркву било је много мање народа, нарочито много мање младих људи. А сад – деце као звезда на небу! Слава Богу!

Одлазим код пријатеља, честитамо празник, куцамо се, наздрављамо и тако до касних сати.
Заспао окрепљен даном, сутра на Литургију и храмовну славу, празник Светог Ђорђа, опет је било дивно. Одлазим у тазбину на крсну славу. Много приче, дружења, смеха... Сутрадан, логично, једва да сам јео ишта, јер ме плашило како ћу поднети и ова два дана мрсне и богате трпезе.

И све тако, лепо је живети носећи Васкрслог Христа у срцу, иако сви, по својој слабости, заборавимо Његову победу. Зато су ови празници важни, највећи, но не само као део фолклора и обичаја. Кроз богослужење се увиди и доживи да се овај Празник тиче наше сржи, сржи свега што је било и што ће бити. У срцу сваког живота, икада, стоји Васкрсли Христос.

Христос васкрсе!

Ревнитељ | Чет | Инстаграм | ТикТок