«مَا شَيْءٌ أَثْقَلُ فِي مِيزَانِ الْمُؤْمِنِ يَوْمَ القِيَامَةِ مِنْ خُلُقٍ حَسَنٍ، وَإِنَّ اللَّهَ لَيُبْغِضُ الفَاحِشَ البَذِيءَ».

[صحيح] - [رواه أبو داود والترمذي]

Ebu Derda' i Ibn Mesud, radijallahu 'anhuma, prenose da je Vjerovjesnik, sallallahu 'alejhi ve sellem, rekao: "Nijedna stvar neće biti teža na Sudnjem danu na mizanu vjernika od lijepog karaktera. Zaista, Allah mrzi razvratnika i prostaka."

Hadis je vjerodostojan. Bilježe ga Ebu Davud i et-Tirmizi.

Zatim je u sljedećem poglavlju naveo neke indikacije kroz koje se poznaje ko je iskreni savjetnik, a ko koristi savjetovanje ummeta samo kao parolu da bi brukao i ponižavao druge.

Zatim je u sljedećem poglavlju spomenuo opasnost brukanja čovjeka makar i nasamo zbog grijeha od kojeg se pokajao, te da će ga Allah iskušati tim grijehom prije nego što umre. Zatim je prenio neke govore selefa po ovom pitanju, i posebno napomenuo da se mora kloniti javnost upozoravanja na nekog osim ako se to ne može izbjeći nikako kao u slučajevima koje je spomenuo u prvom poglavlju, jer je osnova u javnom upozoravanju na nečiji stav, na nečiju grešku i tome slično da se time želi brukanje, osim ukoliko postoji jasna prevladavajuća opšta korist da se takvo nešto uradi, kako je navedeno ranije. Napomenuo je da pokvarenjak želi da ljudima ističe mahane jer se time hrani njegova prljava duša, dok iskreni savjetnik se kloni toga koliko može, a i kada je prinuđen spomenuti nečiju grešku ili mahanu, to radi sa nijjetom otklanjanja zla od ummeta i od tog pojedinca (shodno situaciji), a ne iz pakosti i uživanja što je taj neko pogriješio. Zatim je naveo neke ajete u prilog svemu tome.

Zatim, u sljedećem poglavlju, naveo je kaznu za onoga ko bruka muslimane, ko je ušao u spomenutu zabranjenu zonu, a u poglavlju nakon toga malo detaljnije govorio o brukanju, navodeći ajete i hadise o tome da je to osobina munafika. Zatim je naveo smicalice kojima se služe pokvarene duše ne bi li oborili nečiji ugled i zadovoljili svoju duševnu glad za time, te je, između ostalog, spomenuo da neko to radi zbog postizanja vlasti, pozicije – a svjedoci smo da se to najviše dešava u političkim igrama – ili zbog ličnog neprijateljstva, ili zbog zavisti, i tome slično, te kako neko koristi metodu da među sljedbenicima nekom učenjaka želi oljagati nekog drugog učenjaka, pa im kaže: 'On je napao vašeg šejha!', jer je taj drugi učenjak, ustvari, s pravom odbacio neki slabi stav tog njihovog šejha. Time on stvara mržnju kod ovih ljudi protiv tog drugog učenjaka i huška ih na njega, navodeći ih da misle kako oni ustvari brane čast svog šejha i čine dobro djelo! Također, naveo je primjer Osmanovog ubistva, kada su neki Umejevići željni vlasti širili ružne glasine o Aliji među širim masama kako bi time došli do vlasti i učvrstili svoju vlast, navodeći mase da misle kako je Alija bio nezainteresovan da nađe Osmanove ubice, pa su koristili u tu svrhu minbere i razne skupove ne bi li u srcima svojih sljedbenika – iliti glasača u savremenom dobu – usadili misao da Mervanovi potomci imaju veće pravo na hilafet od Alijinih potomaka Hasena i Husejna, jer su ovi Mervanovi, kao, bliži Osmanu i svete se za nepravdu nanesenu Osmanu i tome slično. Time su okupili narod oko sebe, kako bi im se učvrstila vlast. Neki od njih su na zatvorenim skupovima govorili da niko nakon Osmana nije bio kompetentniji od Alije, ali su ga nagrdili pred masama zato što vlast ne opstaje osim na taj način, jer da nisu srca širih masa udaljili od Alije i njegovih potomaka, ne bi ih mogli vezati za sebe. (I to su političke igre koje traju do našeg vremena u raznim formama!)

U sljedećem poglavlju Ibn Redžeb je govorio o lijeku za bolesne duše željne brukanja muslimana, a to je da se boje Allaha i strpe u borbi protiv mahana svoje duše, i podstičući mazluma da se strpi i boji Allaha, rekavši da će se spletka vratiti spletkarošu prije ili kasnije. Na kraju je rekao: „Kada bi smo spomenuli samo dio onoga što se desilo takvima, odužila bi se ova knjiga.“ Zatim je završio knjigu dovom i salavatima.

https://d1.islamhouse.com/data/ar/ih_books/single/ar_The_difference_between_advice_and_expressing_one.pdf

Razlika između savjetovanja i brukanja

(Ibn Redžeb el-Hanbeli)

Ibn Redžeb el-Hanbeli je napisao ovu risalu da bi upozorio na bitnu razliku između dvije suprotne stvari koje mnogi ljudi miješaju i idu u razne krajnosti, pa jedni upadaju u brukanje i ljaganje misleći da savjetuju u ime Allaha, dok drugi negiraju čak i legitimno savjetovanje pojedinaca i masa misleći da to spada u brukanje, iznošenje tuđih mahana i tome slično. Dakle, risalu je posvetio objema krajnostima, ispravljajući njihove greške i ukazujući na ispravno shvatanje ove tematike.

Nakon definicije i propisa ogovaranja spomenuo je razliku između zabranjenog ogovaranja i propisanog savjetovanja muslimana kroz upozoravanje na neko zlo, rekavši da je zabranjeno ogovaranje spominjanje čovjeka (pred drugima) po onome što mu je mrsko iz puke želje da se nagrdi, da mu se iznese mahana, dok ako ne postoji ta želja a postoji realna potreba da se mase upozore na nečiju grešku i ne može se izbjeći njegovo spominjanje – onda prestaje biti zabranjeno ogovaranje i postaje propisano savjetovanje ummeta.

Zatim je napomenuo da su obje navedene krajnosti neispravne, pa je počeo dokazivati da su pogriješili oni koji negiraju čak i propisano upozoravanje i savjetovanje ummeta bježeći od upadanja u ogovaranje te je u prilog tome navodio slučajeve učenjaka hadisa iz prvih generacija koji su u djelima o ocjenama ravija spominjali neke nužne mahane ravija da bi se znala vjerodostojnost hadisa koje prenose, da bi se tako sačuvala vjera, jer nije imala druga opcija osim da ih spomenu po imenu, s obzirom da su oni po imenu bili dio lanaca prenosilaca do Poslanika, s.a.w.s. Tu je ukazao i na grešku pobožnjaka koji su kritikovali ulemu hadisa prvih generacija što su spominjali ravije po lošem, pogotovo one umrle i pobožne ravije, i time ukazao na istinsku razliku između uleme i pobožnjaka, jer pobožnjak vrlo često bježeći od jednog zla upadne u gore zlo, zato što nema dovoljno znanja da bi vagao između dva zla i dva dobra u situacijama u kojima dolazi do sukoba dobra i dobra, zla i zla, dobra i zla i tome slično.

Također, propisanosti upozorenju na mahane ravija priključio je i propisanost upozorenja na greške učenjaka koji su pogriješili u tumačenju vjere, rekavši da nema razlike između jednog i drugog, što znači da je propisano ukazati na to da je nečiji idžtihad u nekoj mes'eli greška kako se ljudi ne bi poveli za njim u tome. Spomenuo je da oko toga postoji konsenzus učenjaka, te da zato nalazimo u djelima prethonih učenjaka iz fikha, hadisa, tefsira itd., razne rasprave, ocjene slabosti nečijih stavova, i tome slično, počevši od ashaba pa nadalje, i da niko od učenjaka nije kritiku svog idžtihada smatrao napadom na sebe, ako bi ta kritika bila uz edeb. To su prihvatali zato što je njima bio cilj stizanje do istine, da istina izađe na vidjelo, da Allahova vjera bude gornja, i svi su priznavali da su manjkavi i da ne znaju sve, a zatim je naveo neke primjere toga, od Omera, Šafije, Ahmeda, Hatima el-Esamma i drugih, te da takve nešto uopšte ne kvari ljubav između prave uleme. Istakao je govor Hatima el-Esamma u kojem kaže: „Radujem se kada pogodi moj sagovornik s kojim se raspravljam, a rastužim se kada pogriješi i čuvam jezik da ga ne uvrijedim.“, na što je imam Ahmed rekao: „Kako je samo razuman ovaj čovjek.“

Zatim je ponovo naveo kakav nijjet čovjek treba imati pri svemu tome da bi njegovi postupci u ovoj temi ostali u okviru dozvoljenog i pohvalnog, i kako ne bi ušao u zabranjenu zonu, a onda je naveo nekoliko slučajeva u kojima su neki veliki imami tabi'ina imali iznimne stavove koje su drugi učenjaci osudili, bez da kvare lijepo mišljenje o tim imamima ili to smatra brukanjem. Zatim je naveo s kojim nijjetom – za iste te postupke – čovjek ulazi u zabranjenu zonu, i naveo hadis koji na to upozorava: „O skupino onih koji su povjerovali jezicima ali ne i srcima, ne uznemiravajte muslimane...“, itd.

Objava koju nam je Stvoritelj poslao preko Svog Poslanika je svjetlo koje nam obasjava put. To svjetlo nam otkriva zamke i provalije na tom putu , kao i sigurne dijelove puta. Naredbe su podsticaj na idenje sigurnim dijelovima puta a zabrane su upozorenja na zamke i provalije, i zato pokornost Objavi znači sigurnost od propasti i stizanje na željeno odredište, a nepokornost znači svjesno odabiranje pada u provaliju. Takav ne treba koriti nikog osim sebe.

Објава коју нам је Створитељ послао преко Свог Посланика је светло које нам обасјава пут. То светло нам открива замке и провалије на том путу, као и сигурне делове пута. Наредбе су подстицај на идење сигурним деловима пута а забране су упозорења на замке и провалије, и зато покорност Објави значи сигурност од пропасти и стизање на жељено одредиште, а непокорност значи свесно одабирање пада у провалију. Такав не треба корити никог осим себе.

▫️ العنوان:
آداب طالب العلم لطلاب مركز إعداد الأئمة والخطباء

▪️ المؤلف: #عبد_الله_إسماعيل_هادي
▫️ الناشر: #مركز_إعداد_الأئمة_والخطباء
▪️ بلد النشر: صنعاء، #اليمن
▫️ الطبعة: 1
▪️ عدد الأجزاء: 1
▫️ الصفحات: 31
▪️ نوع الوعاء: #كتاب
▫️ التصنيف الرئيسي: #الدعوة_والاحتساب

۪

Zuhd